Jednog hladnog decembarskog dana vraća se Najbolji Gazda svih vremena kući s posla. Nad Valjevom se spustile povlenske magle i pritisnule poglede i vidike. Hladnoća mu se uvukla pod kožu, oseća kako ga iznutra grize. Zapalio bi cigaretu da se malo ugreje, ali ne bi da rizikuje da mu se smrznu prsti koje bi morao da izvuče iz džepova. Ne bi ni da dodatno zagađuje i onako već prezagađeni valjevski vazduh. Možda se nisu ni spustile povlenske magle, napušta ga pesništvo, verovatno se samo smog slegao nad gradom. I polepio na rovljansku maglu, što se igličavo zabija pod kožu. Da nije vlage, možda ne bi bilo ovoliko hladno. Pa ni zagađeno. Zamaskiran kao nindža, kojem (njemu – Gazdi, ne nindži) oči proviruju između kape i kariranog šala, razmišlja kako da se bar uteši, ako ne može već da se ugreje...