Komšiluk se okupljao svaki dan ujutro ili popodne, pristavljala se džezva na stare masivne ringle od livenog gvožđa, čekalo se dobrano da provri voda, pa da se miris sveže zakuvane kafe raširi po stanu. Srkutala se vrela i mirisna, dok su se prebirale teme kao na grupnog terapiji. U to vreme psihijatri su slabo zarađivali.

Bilo nam je nestalo naše sedmomesečno mačence zvano Lillemor. Odmarala sam umorno telo i bolne noge uz reprizu norveških vesti kada sam primetila da naša radoznala i sveprisutna maca već neko vreme nije prošla kroz sobu. Mafin i Legolas nacrtali su se nekoliko puta ispred ekrana, verovatno da mi skrenu pažnju, kada sam shvatila da su tu samo njih dvojica. Pomislila sam da spava, ali je srpska mama – expert nivo ipak ustala da pregleda sva mesta na kojima maca drema. Čak i među haljinama u mojem ormaru, jer žensko je. Nije je bilo. Panično, jer kako bih drugačije, rekla sam deci da ne nalazim Lillemor. Deca naviknuta na macino ušuškavanje po ormarima i ispod posteljina nisu ni odreagovala.

Nakon više od deset godina priprema, skupljanja novca, hrabrosti, kao i zasluženih dana godišnjeg odmora, posetila me je jedna od mojih NAJboljih prijateljica još iz studentskog doba u Beogradu Sanja. Pešačila je Kamino triput, osvajala planinske vrhove širom Evrope i Azije, bila – gde nije bila, nema više mesta za pečate u pasošu, pa i u Japanu, Americi i Argentini, ali Norveška – nikako! Jer Norveška je daleko.

„Draga Caco,

Pišem ti ovo pismo da ti kažem da meni ovih dana svi pričaju da su četrdesete nove tridesete. Kao što i sama znaš, ušao sam u četrdesete i ova fraza mi super zvuči.  Doduše stvarno nemam pojma šta to znači.

U tridesetima sam počeo da ustajem u sedam sati da bih išao na posao i obezbeđivao sredstva za plaćanje računa. Popodne gajenje dece, pa večernje druženje sa ženom. Kako su deca postajala sve starija, sve su kasnije legala, sve manje sam se družio sa ženom, jer smo imali sve više posla i sve ranije sam odlazio na spavanje. Standardnih jedan iza ponoći se pretvorilo u pola 12. Mada razmišljam da je 11 taman. I onda su došle četrdesete i pitanje rađa pitanje da li to život umire ili iz oka laste nestaju.

Prošetala sam psa po nečemu što nije ni kiša ni sneg, a što pri tlu menja pravac te pada pravo u oči. Norvežani bi to nazvali šlud, mi bi verovatno rekli susnežica. Banaćani te i Čovek bi rekli „kenja”. Išli smo u obližnju šumu da trči slobodno i „traži zeca“, što je on i radio u svim pravcima, jer nikad se ne zna odakle zec može da iskoči. Pogotovo ako nemaš pojma ni kako izgleda, jer nisi lovački već ovčarski pas. Ja sam probla da ne padnem i ne „slomim vrat“, jer ništa nije klizavije od mokrog lišća nalepljenog preko plitkog četinarskog korenja. Često se pitam kako je uopšte moguće da su ovoliko pošumljeni na gomili stenja i kamenja po kojoj se rasprostire Norveška.

Jednog hladnog decembarskog dana vraća se Najbolji Gazda svih vremena kući s posla. Nad Valjevom se spustile povlenske magle i pritisnule poglede i vidike. Hladnoća mu se uvukla pod kožu, oseća kako ga iznutra grize. Zapalio bi cigaretu da se malo ugreje, ali ne bi da rizikuje da mu se smrznu prsti koje bi morao da izvuče iz džepova. Ne bi ni da dodatno zagađuje i onako već prezagađeni valjevski vazduh. Možda se nisu ni spustile povlenske magle, napušta ga pesništvo, verovatno se samo smog slegao nad gradom. I polepio na rovljansku maglu, što se igličavo zabija pod kožu. Da nije vlage, možda ne bi bilo ovoliko hladno. Pa ni zagađeno. Zamaskiran kao nindža, kojem (njemu – Gazdi, ne nindži) oči proviruju između kape i kariranog šala, razmišlja kako da se bar uteši, ako ne može već da se ugreje…