„Draga Caco,

Pišem ti ovo pismo da ti kažem da meni ovih dana svi pričaju da su četrdesete nove tridesete. Kao što i sama znaš, ušao sam u četrdesete i ova fraza mi super zvuči.  Doduše stvarno nemam pojma šta to znači.

U tridesetima sam počeo da ustajem u sedam sati da bih išao na posao i obezbeđivao sredstva za plaćanje računa. Popodne gajenje dece, pa večernje druženje sa ženom. Kako su deca postajala sve starija, sve su kasnije legala, sve manje sam se družio sa ženom, jer smo imali sve više posla i sve ranije sam odlazio na spavanje. Standardnih jedan iza ponoći se pretvorilo u pola 12. Mada razmišljam da je 11 taman. I onda su došle četrdesete i pitanje rađa pitanje da li to život umire ili iz oka laste nestaju.

Prošetala sam psa po nečemu što nije ni kiša ni sneg, a što pri tlu menja pravac te pada pravo u oči. Norvežani bi to nazvali šlud, mi bi verovatno rekli susnežica. Banaćani te i Čovek bi rekli „kenja”. Išli smo u obližnju šumu da trči slobodno i „traži zeca“, što je on i radio u svim pravcima, jer nikad se ne zna odakle zec može da iskoči. Pogotovo ako nemaš pojma ni kako izgleda, jer nisi lovački već ovčarski pas. Ja sam probla da ne padnem i ne „slomim vrat“, jer ništa nije klizavije od mokrog lišća nalepljenog preko plitkog četinarskog korenja. Često se pitam kako je uopšte moguće da su ovoliko pošumljeni na gomili stenja i kamenja po kojoj se rasprostire Norveška.

Jednog hladnog decembarskog dana vraća se Najbolji Gazda svih vremena kući s posla. Nad Valjevom se spustile povlenske magle i pritisnule poglede i vidike. Hladnoća mu se uvukla pod kožu, oseća kako ga iznutra grize. Zapalio bi cigaretu da se malo ugreje, ali ne bi da rizikuje da mu se smrznu prsti koje bi morao da izvuče iz džepova. Ne bi ni da dodatno zagađuje i onako već prezagađeni valjevski vazduh. Možda se nisu ni spustile povlenske magle, napušta ga pesništvo, verovatno se samo smog slegao nad gradom. I polepio na rovljansku maglu, što se igličavo zabija pod kožu. Da nije vlage, možda ne bi bilo ovoliko hladno. Pa ni zagađeno. Zamaskiran kao nindža, kojem (njemu – Gazdi, ne nindži) oči proviruju između kape i kariranog šala, razmišlja kako da se bar uteši, ako ne može već da se ugreje…

Prvu noć, kada smo pre devet godina sleteli u Norvešku i izašli iz aerodroma, sačekao nas je, ne mogu baš da kažem – niko dugi nego Mesec, jer nas je sačekao i Techa, ali nas je dočekao ogroman norveški Mesec!

Sleteli smo na drugu planetu, sreli smo Tatataju i Čoveka posle osam meseci, svi smo opet bila zajedno, preselili smo se u Norvešku, sletanje je bilo bezbolno, nismo izgubili ni jedan od šest kofera, na pasoškoj kontroli su nam poželeli dobrodošlicu… Ja sam izašla iz zgrade i rekla:
-Iii-ju, koliki Mesec!!!

Bila sam u Srbiji posle više od godinu dana, a pre toga nisam bila tri godine. Što bi se reklo – idem retko i tako mi je lakše. Međutim, ovog puta mi je bilo toliko lepo, da sam rekla želim doći opet. Smejala sam se od srca i uživala u društvu mojih prijatelja, koji su gotovo svi do jednog bili divno raspoloženi. Radovali smo se jedni drugima, divno smo se družili, prisećali starih dobrih vremena i naravno više puta dnevno jeli.

– Jesi li sve to pojela danas?! – pitala me je u neverici jedna drugarica, dok sam prepričavala šta sam sve tog dana, iz pristojnosti kao gost, morala da pojedem.

– Nego šta sam!

Zaboravila sam da pomenem i dva parčeta reform torte kod komšinice moje divne tetke. Jer Kavice odjednom više nema, po prvi put meni, njoj već mesecima. Sa putim srcem smo je se prisećali, a Caca tetkina je morala biti uslužena kao da me je tetka lično dočekala. Dakle, počeli smo sa slatkim od šljiva i šumskih jagodica (pa ti izaberi samo jedno!) i kiselom vodom, što takođe ne pomenuh prilikom dnevnog prejedanja. Ja sam jedan jednostavan i zahvalan gost, odmah kažem „ne treba ništa, hvala!“, ali zato pojedem sve što se preda me iznese. Milina.

Idem na posao kroz šumu, na kafu kod komšija, da šetam psa, u prodavnicu ili na bazen. Razmišljam da moji valjevski prijatelji ne bi verovali svojim očima kuda prolazim, niti da je norveška šuma leti zapravo prašuma! Tek ne bi verovali da sve staze vode kroz šumu, i one do škole, i do fudbalskih terena, pa i one koje spajaju stambena naselja… Ako nastavite pravo, stižete na voz, ako skrenete levo, eto vas na plaži, ali ako posle 500 metara zavrnete desno, na skijalištu ste za dva minuta. Međutim, ako posle drugog skretanja levo idete napred i samo vučete levo, eto vas na putu za Stokholm! Staza za psihijatrijsku kliniku vodi uzbrdo desno posle železničke stanice, samo što je preko nje (staze) palo drvo, pa se ne može dalje biciklom, ali se može preseći kroz visoko šipražje i korov, koji se ne seku ni za živu glavu, jer samo Norvežani znaju za koga su u beskonačnom lancu ishrane i korisnosti važni žara i čičak! Razmlišljam da kupim go-pro!