Bila sam u Srbiji posle više od godinu dana, a pre toga nisam bila tri godine. Što bi se reklo – idem retko i tako mi je lakše. Međutim, ovog puta mi je bilo toliko lepo, da sam rekla moram doći opet. Smejala sam se od srca i uživala u društvu mojih prijatelja, koji su gotovo svi do jednog bili divno raspoloženi. Radovali smo se jedni drugima, divno smo se družili, prisećali starih dobrih vremena i naravno više puta dnevno jeli.

-Jesi li sve to pojela danas?! – pitala me je u neverici jedna drugarica, dok sam prepričavala šta sam sve tog dana, iz pristojnosti kao gost, morala da pojedem.

-Nego šta sam!

Zaboravila sam da pomenem i dva parčeta reform torte kod komšinice moje divne tetke. Jer Kavice odjednom više nema, po prvi put meni, njoj već mesecima. Sa putim srcem smo je se prisećali, a Caca tetkina je morala biti uslužena kao da me je tetka lično dočekala. Dakle, počeli smo sa slatkim od šljiva i šumskih jagodica (pa ti izaberi samo jedno!) i vodom, što takođe ne pomenuh prilikom dnevnog prejedanja. Ja sam jedan jednostavan i zahvalan gost, odmah kažem „ne treba ništa, hvala!“, ali zato pojedem sve što se preda me iznese. Milina.

Idem na posao kroz šumu, na kafu kod komšija, da šetam psa, u prodavnicu ili na bazen. Razmišljam da moji valjevski prijatelji ne bi verovali svojim očima kuda prolazim, niti da je norveška šuma leti zapravo prašuma! Tek ne bi verovali da sve staze vode kroz šumu, i one do škole, i do fudbalskih terena, pa i one koje spajaju stambena naselja… Ako nastavite pravo, stižete na voz, ako skrenete levo, eto vas na plaži, ali ako posle 500 metara zavrnete desno, na skijalištu ste za dva minuta. Međutim, ako posle drugog skretanja levo idete napred i samo vučete levo, eto vas na putu za Stokholm! Staza za psihijatrijsku kliniku vodi uzbrdo desno posle železničke stanice, samo što je preko nje (staze) palo drvo, pa se ne može dalje biciklom, ali se može preseći kroz visoko šipražje i korov, koji se ne seku ni za živu glavu, jer samo Norvežani znaju za koga su u beskonačnom lancu ishrane i korisnosti važni žara i čičak! Razmlišljam da kupim go-pro!

“Torba”, virsinem peko maske! Gde mi je torba?! Talas panike obliva me hladnim znojem, ne samo što ne znam gde mi je torba, već i što u deliću sekunde prepoznajem simptom alchajmera – ja se uopšte ne sećam ni kako ona izgleda!!! Tri uzvičnika su malo za kraj ove rečenice. Srećom, svetlost svesti se probija do leve ruke koja se u džepu drži za telefon.

Često me pitaju odakle sam i koliko dugo živim u Norveškoj, pogotovo sad kad razumem šta mi govore. Uglavnom ne znam šta da im kažem. Umela bih to da izgovorim na norveškom, čak i u strogom gramatičkom nizu sa minimalnim akcentom našeg ruskog Šerbedžije u američkom trileru, ali nemam tačan odgovor na to pitanje. Niti sam rođena u zemlji iz koje sam doputovala, niti živim u Norveškoj od dana kada sam u nju sletela. A ne ide ni da im zapevam Štulića:

”Nije važno odakle sam,

sve dok znadeš kuda putujem,

deralo me sedam mora,

gorka kora ljute nevolje…”,

jer tek me tada ne bi razumeli. Ako me razumete.

Norvežani važe za hladne ljude, čak više i od Engleza. Na skali toplote koja počinje italijanskim zagrljajem sa dvostrukim cmakanjem, preko francuskog poljupca, engleskog rukovanja na distanci dužine kišobrana, desni kraj drže Norvežani sa svojim”haj!” (zdravo) uzviknutim u prolazu. Iako me ta hladnoća, koja vremenom obuzima i nas tople, užasava, meni je kristalno jasno da Norvežani ne mogu biti topliji kad žive na ovoj hladnoći! Čista posledica evolucije koja im u svakodnevnom životu čuva zdravlje i štedi vreme. Videla bih Špance i Italijane da li bi se onako sočno ljubakali sa svakim koga sretnu da žive na ovih minus 25. A i videla sam ih!