Vrtić na minus 17 čeka Cacu da ga otključa
Jednog hladnog decembarskog dana vraća se Najbolji Gazda svih vremena kući s posla. Nad Valjevom se spustile povlenske magle i pritisnule poglede i vidike. Hladnoća mu se uvukla pod kožu, oseća kako ga iznutra grize. Zapalio bi cigaretu da se malo ugreje, ali ne bi da rizikuje da mu se smrznu prsti koje bi morao da izvuče iz džepova. Ne bi ni da dodatno zagađuje i onako već prezagađeni valjevski vazduh. Možda se nisu ni spustile povlenske magle, napušta ga pesništvo, verovatno se samo smog slegao nad gradom. I polepio na rovljansku maglu, što se igličavo zabija pod kožu. Da nije vlage, možda ne bi bilo ovoliko hladno. Pa ni zagađeno. Zamaskiran kao nindža, kojem (njemu – Gazdi, ne nindži) oči proviruju između kape i kariranog šala, razmišlja kako da se bar uteši, ako ne može već da se ugreje…
„Pa da! Ima i onih kojima je hladnije nego tebi, crni Dušane! Stidi se pogrbljenih leđa i glave uvučene u ramena kao kod pokislog vrabca, mladiću! I ti se porediš sa nindžom! Dobro, nije da se sam porediš, drugi te u okviru ove priče porede, ali ni to te ne opravdava. Šta bi ti sad rekao Drug Stari i svi ranjenici, kad bi te videli kako si se umotao! Pomisli samo kako li je Caci i njenima na Severnom polu! Tamo je zima šest meseci! I ne samo da je zima, već je i jako hladno. Toliko hladno da je hladnoća u Norveškoj – udarna vest u svim vestima, iako bi trebalo da bude pleonazam!“, misli mu se rađaju kao varnice i počinju da tope led koji sputava njegov, inače ležeran, hod i slobodarski duh. Vraća mu se snaga, leđa ispravljaju, a osmeh izviruje ispod šala. Šta je valjevskih minus dva, tri petnaestak dana godišnje, naspram norveških minus 40 tokom pola godine! Od radosti krv mu brže struji telom, što ga tera da malo razglavi tesno obavijeni šal i raskopča gornje dugme od jakne. Oraspoložen, ohrabren, uz zvižduk partizanske pesme, stiže toplom domu, koji je u svakom smislu topao. Pristavlja kaficu, protrljava dlanove da ih još malo zagreje i misli se, „stvarno, kako li je Caci? Mogao bih da joj se javim, to bi bilo baš plemenito od mene na ovu hladnoću“.
Caca u radnoj uniformi
Isti dan, 2.200 kilometara severnije.
Vraća se Caca kući s posla, kao i obično maskirana kao nindža, do neprepoznavanja — kapa, šal, rukavice, zimska perjana jakna (nije pleonazam, jer u Norveškoj postoje i letnje perjane jakne, prim.aut.) koja trpi hladnoću polarne noći. Samo kod Cace, za razliku od nindže, sve je u boji, tamno zelene somotarke, žute zimske cipele, brao-narandžasta jakna, šal u više pastelnih boja i drap kapa ispod koje proviruje pokoja lokna. Najpre jer voli boje, a drugo da malo oboji norveški crno-beli film. Vraća se kući peške, a tako je i to jutro na minus 17 i otišla, jer mraz je takav da je, što bi se u Srbiji reklo, iznenadio putare. U Norveškoj nije iznenadio putare, ali jeste sve koji su kupili zglobne električne autobuse koji su, kako se ispostavilo, za zimu po Barseloni. Kao takvi niti mogu dovoljno da se napune, niti mogu da voze po strmim i glatkim osloškim ulicama. No, krenimo redom.
Prvi sneg je pao krajem oktobra i tad opet nije iznenadio putare, ali jeste gradsko saobraćajno preduzeće i mnoge druge vozače koji su u oktobar optimisično ušli sa letnjim gumama. Malo je reći da je na gradskim ulicama bio kolaps, sa poprečenim autobusima koji su isklizavali, proklizavali unazad i u stranu, i ostajali gde ih je muka sa letnjim gumama zadesila. Čak i preko tramvajskih šina, stvarajući iza sebe nepregledne kolone tramvaja. Na sve strane izlazilo se iz javnog prevoza i dalje išlo peške. Nisam pročitala, a trudila sam se redovno da pratim vesti, da je neko snosio odgovornost zbog toga. Nakon što nas je iznenadio sneg u oktobru, bez teksta su nas ostavili sneg i hladnoća u januaru. U Norveškoj!
Situacija je bila nadrealna. Ja sam bila ubeđena da se to desilo nečijom voljom. Ne ono da je neko štelovao temperaturu i oblake iznad Norveške, već da jednostavno postoji neka zavera među političarima, ili od strane opozicije, i da se to dešava zarad nekih političkih ciljeva. Niko nije mogao da me ubedi da je drugačije. Da niko nije uradio svoj posao kako je trebalo.
– Caco, zar ti nisi protivnik teorija zavere – čudio se Čovek.
– Jesam, ali ne mogu da verujem da se ovo dešava u zimskoj zemlji u kojoj je, od kada je veka i sveta i snega, manje-više sve funkcionisalo. Ovo ne bi moglo da se desi da je bar neko radio svoj posao! Nije nužno da su svi radili! – bila sam kategorična u odbrani svoje teze o političkoj zaveri protiv sopstvenog naroda. Jer ko zdrave pameti može da poveruje da se ulazi u zimski mesec sa letnjim gumama. Ili da se na tenderu za električne autobuse ne napomene da su za ciču-zimu u strmoj Norveškoj. Zbog nečeg smo bili prepušteni sami sebi i sopstvenim nogama, kako bi, da izvinete, popizdeli na lokalnu vlast, a ova izgubila naredne izbore. Kao što ih je posle osam godina upravo i izgubila, te ova nova uprava samo pokazuje da prethodnici nisu dobro radili posao.
Kolaps je bio takav da su u jednom periodu saobraćali samo metroi, jer voze uglavnom pod zemljom, i poneki tramvaj. Vozovi su stali, jer ni oni nisu mogli da se otope i utople ni u tunelima, gde su ih uvozili noću kako bi im se ti neki smrznuti delovi na kompozicijama od posle Drugog svetskog rata otkravili. Istina živa. Jutrima nije postojao prevoz na koje je hiljade ljudi moglo da računa da će ih odvesti do posla ili decu do škole. Starije dete Iskra nekoliko dana za redom nije imalo čime da ode do centralne gradske škole, jer voz nije saobraćao. Mlađe, zbog otkazanih električnih autobusa, koji tek ne mogu da izvuku uz naš sokak, danima je sedelo kod kuće i ne verovalo. Sneg je čišćen, putevi su bili prohodni, posuti solju, ali nije bilo ni autobusa, jer baterije nisu mogle dovoljno da se napune, ni vozova koji su smrznuti čekali u tunelima. Niko ne može da me ubedi u suprotno osim da je na snazi bio bojkot. Ja sam optimista, a i zdrav razum mi ne da da poverujem da je u pitanju paraliza sistema u Norveškoj jednoj od najbogatijih zemalja na svetu, koja je od kada je na Zemlji svanulo na samom severu planete.
Dalje neću moći
Čitam u novinama, majstor kaže da ne mogu da stavljaju lance na autobuse, jer je napolju puno hladno, pa bi se smrzli, bili mokri, prehladili. Bolje je da ostanu u garaži! Potpuno podržavam čoveka! U ponedeljak su mi se zaledile nozdrve dok sam sa još par komšija čekala autobus na minus 17, a koji je došao — nikad. Šta sam mogla? Da odem u garažu? Ne, već peške u vrtić kojeg je tog jutra trebalo da otključam. Hajde što je minus 17, čovek hoda pa se ugreje, već što nemaš stazu kojom bi išao. Možeš da ideš uskim kolovozom, ali da rizikuješ da te neko zgazi. Ili trotoarima zatrpanim zaleđenim smetovima sa raščićenih puteva. Ako ti negde noga propadne u taj smet, ne izvadi je do proleća. I tako 45 minuta, nizbrdo, uzbrdo, po mrklom mraku.
Valjda smo se, utopljeni klimatskim promenama i globalnim zagrevanjem, razmazili mi ovde u Norveškoj. Zaboravili smo šta je prava zima i sneg do pojasa od oktobra do aprila. Ni zime više nisu kao što su nekad bile. Tome su se očigledno nadali i ovi iz prethodne gradske vlasti što su naručivali autobuse neadekvatne norveškoj hladnoći, kao i ovi drugi sa posleratnim lokomotivama, što štede Naftni fond, jer se vozovi još uvek kotrljaju. Tako je kako je. Ko je kriv, niko? Jesmo li nabavili autobuse što ne zagađuju klimu, jesmo? Je li debeli minus, jeste? Pa ne može se izgleda uz ovu poledicu bez pogona na naftu, koja je u suprotnosti sa našom nacionalnom klimatskom politikom. Jeste da je i sami proizvodimo, ali je bar ne rafinišemo kod nas. Ali neće uvek biti ovoliko hladno, dakle ići će autobusi dogodine, kao što su recimo prošle. Ili su to bili prošli autobusi.
Ko spava, a ko je budan
U svakom slučaju, prethodnu zimu nismo ni osetili. Evo kako je, zapravo bilo, tog dana kada se u Valjevu smrznuti Najbolji Gazda na svetu zainteresovao za hladnoću i zdravlje svoje dobre drugarice Cace u, nadajući se hladnoj, Norvešci. Dakle, godinu dana ranije.
Vraća se nasmejana Caca kući iz vrtića, pevušeći dečiju pesmicu „Mikel lisac”. Pogled joj pada na blistavi fjord u kojem se presijava rumeno zalazeće Sunce. Raskopčala svoj novi zeleni kaputić, a šareni šal prebacila preko ramena kao ukrasni detalj, da oboji crno-belu norvešku zimu. Roze kapa, roze rukavice.
„Ko bi rekao da ću živeti u Norveškoj, a da neću nositi zimsku jaknu“, misli se Caca. „Mada, ni ovaj decembar nije hladan. Eto sve vreme nam bebe spavaju napolju“, što znači da se temperatura nije spuštala ispod minus deset. “Na svašta se čovek navikne, pa i na hladnoću”, preslišava se ona ponosna na sebe, jer se ne smrzava kao što se smrzavala prvih godina svoje emigracije. Ponos na samu sebe joj greje srce i ispravlja leđa, te punim plućima i stomakom udiše svež fjordovski vazduh, i pevuši još glasnije. Eto, čak ni more se nije sasvim zaledilo, mnogi se i kupaju.
Danas, taman što su bebe zaspale napolju, počeo je da pada sneg i kolica su ubrzo bila zavejana. Slike kolica prekrivenih snegom joj sada deluju još luđe, dok dobro raspoložena misli o njima na putu ka kući, pa počinje i da se kikoće sama sa sobom. Ovo kikotanje nasamo već nije posledica hladnoće, pre će biti samoće, jer Norvežani ne vide ništa ni smešno, ni neobično u zavejanim kolicima i bebama koje u njima spavaju. Kao što im nije ni smešan sladoledžija u kamiončiću iz kojeg sviraju vesele letnje melodije, dok se probija zimskim osloškim sokacima. A i što bi im bio smešan čovek koji prodaje sladoled u sred ledenog grada, kad im nije ništa neobično da se tokom zime kupaju u Severnom moru. Pogotovo oni što iz saune uskaču pravo u more, naravno u onim delovima gde nema leda.
Oslo Fjord
U Norveškoj je kupanje zimi potpuno normalna stvar. Postoje i udruženja zimskih kupača koji se na plaži skinu u kupaći, skoknu u vodu, otplivaju malo, izađu napolje, obrišu i obuku vunene čarape i toplu vunenu odeću i kapu. Nikom se ne trese vilica, a kamoli telo! Ja volim da skuvam čajić, umotam se u toplo ćebence, gledam emisije i divim se do zavisti (što nije ni malo hrišćanski, kako bi rekao Ljuba Živkov,) tim blesavim skakačima u ledeno more. Poslednjih godina sve je više sauna uz samu morsku obalu, iz kojih ljudi (imam utisak da su većinom žene) skaču pravo u fjord! Većina ih i plaća za to! Blesav svet.
Na moju radost, Norveška iz godine u godinu beleži rekorde u visini mesečnih temperatura. Nekad je to najtopliji maj ikad, nekad celo leto, prošle godine je bila najtoplija jesen… Naravno, u globalnom, klimatskom smislu, nimalo lepa vest! Ove jeseni smo ceo oktobar spavali uz otvoren prozor, ali ni to ne bi bilo toliko neobično da nisu bila otvorena i vrata od terase na kuhinji. Kratko rečeno, spavali smo na promaji! Ovo mi Stara Sova ne bi nikad oprostila, bog da joj dušu oprosti. Ni Norveška više nije hladna kao što je nekad bila.
Pre neki dan sam srela komšiju iz kraja u koji smo se preselili. Razgovor je tekao ovako:
— Kako vam se sviđa novi kraj?
— Divan je i miran uprkos brojnim stanovima okolo. Mi smo pre živeli u kući i navikli smo na tišinu i mir, ali i ovde je zadivljujuće mirno. Videćemo leti – kažem ja, misleći na dečiju ciku i komšijsku graju sa okolnih terasa.
— Leti!? Leti zna da bude jako toplo! Čovek mora sve vreme da luftira — naglašava on pomalo snuždeno.
— Čuli smo za to. Mi smo već nekoliko noći spavali sa otvorenim prozorom, dobro greju ovde.
— Daaa, ali leti je nepodnošljivo! Videćete! Ni luftiranje ne pomaže! Ja sam 2018. celo leto morao da spavam kod babe kući u podrumu! Toliko je ovde bilo vrućina!
Eto, znači nije što je zimi hladno. Već umori ta letnja žega.
Poslednji komentari