Foto: Skafanderi spremi za uskakanje
Srpska mama – ekspert nivo: upasujem i norvešku decu!
Posle četiri nedelje rada u norveškom vrtiću uspela sam da upašem jedno norveško dete. Tim dobrom napisan, moj status na fejsbuku uveselio je stotinu drugara u Srbiji. Prijateljica Ana mi je dodelila top epitet koji je odlično legao za naslov teksta, drugi su se zezali da nisu ni saznali da radim a ja već nižem poslovne uspehe, treći su se pitali koliko dugo je ostalo upasano, dok su mi četvrti zamerali da sam upropastila dete sprečivši ga da se čeliči… Zabava je bila beskrajna, pregršt lajkova, emotikona i komentara, ali lako je smejati se tuđoj muci, samo ja znam kako je gledati decu golih leđa svaki dan!
Sve se dešavalo neverovatnom brzinom: kao sva deca kojoj je igra važnija od fizioloških potreba i Froja je sačekala poslednji trenutak za odlazak do ve-cea. Pritisnuta što nuždom što drugarima da se već jednom vrati igri iz koje nije pošteno ni otišla, traži pomoć odraslih, jer da nije žurba sama bi se razvlačila po ve-ceu, kao što svi rade, ni za živu glavu ne dozvolivši da im neko pomogne. Koristim sve moguće trikove da joj skinem i još brže navučem kišnu i svu ostalu preobuku, ali nisam dovoljno brza, požuruje me Froja dok se ljutito dovikuje sa ekipom koja je čeka na vratima. Refleksno, onako kako sam godinama oblačila svoju decu, upasujem Froju, oblačim joj kišne pantalonice i zakopčavam jaknu, ona galami na Elijasa, pere ruke potpuno neprisutna i istrčava iz vrtića. Svesna od trenutka kada sam joj navukla pantalonice preko majice šta se dogodilo, padam na kolena – pa ja sam upasala norveško dete! Iz neverice se rađa radost, dođe mi da telefoniram da javnem svima, ali nemam kad, kiša je i većina mi se dece tušira pod olukom! Istrčavam napolje, nekoliko šestogodišnjaka pravi kolače od blatnjavog peska za trogodišnjake koji ih sa slašću degustiraju. Sreća, bebe spavaju u kolicima sa navlakama protiv kiše, pa su mi bar one suve i bez peska u ustima.
Petra spremna za kišnu sezonu
Hodam svoju stražarsku rutu i molim Univerzum da sam za četiri nedelje videla sve što se može videti, od spavanja napolju do skupljanja kišnice ustima. Euforija zbog upasanog deteta greje mi srce i briše tugu zbog svih propuštenih prilika za upasavanje. Treći dan sam odustala! Brzo učim. Prvo, dve malecke su zavriskale kao da sam ih uštinula, da sam se prepala kako ću na norveškom objasniti šta im radim ako neko dotrči da vidi šta je s decom. Drugo, većina dece nema šta da upaše jer dolaze bez majičica ispod bluzica ili dukserica. Mada bi moja Petra, koja je odrasla u srpskom vrtiću, upasala džemper kao što je mesecima upasavala gornji deo pidžame, i to do ispod pazuha, kao moj pokojni deda, da smo je jedva od toga odučili.
Kad sam se suočila sa tim da su skoro svi goli, a neki i bosi (bez čarapa, patofne u mom vrtiću na postoje), ali pri tom svaki dan „na položaju“, digla sam ruke. Jedan dan sam i sama pokušala da imitiram Eminu mamu koja je došla po kćerku u kratkim farmericama i platnenim patikama na bosu nogu, te sam sutradan otišla u vrtić bez hulahopki ispod pantalona, ali sam za ne daj Bože obula vunene čarape i duboke cipele sa termo ulošcima. Ti ulošci za izolaciju od hladnoće veće su mi otkriće od vunenih gaća!.
-Da i ja jednom doživim da izjavim da sam se skuvala u Norveškoj! – vratila sam se kući sva ponosna! Prećutala sam činjenicu da sam imala skafander na sebi dok smo bili napolju i da sam u proseku ljuljala sedmoro dece.
Prve sedmice je bilo najteže. Rečnikom srpskih tabloida – srpska majka je otišla u vrtić i doživela šok. I to ne samo temperaturni, jer je u vrtiću ceo 21 stepen! Na stranu što ih ništa nisam razumela, a oni su, kao i većina dece, hteli sve i odmah, nego sam morala da gledam kako izlaze napolje po kiši i hladnom vetru. Trećeg vrtićkog dana spasla sam četvoro dece, dvoje sam ubedila da su gladni i da moraju unutra, jedno sam nagovorila da promeni kapu koju ne znam gde je potapalo jer mu je bila na glavi, i jednu bebu sam digla iz polusna i unela u vrtić. Međutim, za peto nije bilo pomoći! Skakalo je u barici u poludubokim kožnim patikama iz kojih samo što žabe nisu iskakale koliko su bile natopljene!
-Crni Mateo, moraš odmah da promeniš obuću – zavapila sam u falsetu, pola na srpskom, pola na norveškom, ščepala ga za ručicu i pravac kod vaspitačice.
-On mora da obuje gumene čizme! – samo što nisam zaplakala.
-Nema – odgovorila je ona tonom kao da sam rekla da treba da obuče zeleno namesto crvenog kišnog odela. Pošto je videla moju izbečenu facu, ponovila mi je to sporije, na razgovetnijem norveškom sa upotrebom gestikulacije. Presrećno dete pustilo je ruku žene koja je ostala da se pita „šta onda kog đ. traži napolju?!“ i otrčalo nazad u svoju baricu. To dete je naredni dan došlo u vrtić! Zdravo, radosno i čitavo! Napolju je bežalo od mene.
Šetala sam i gledala kako sakupljaju kišnicu sa krova u lopatice, kofice ili usta. Neki su se tuširali. Dok se ekipa ispod oluka igrala čistoće, dotle se tim u pesku mazao za sve pare, kuda dohvati, oko usta, po licu, kosi… o odelu da ne govorim. To me je podsetilo na jedan Petrin dolazak iz škole sa prljavštinom od blata koja je probila do gaćica!
-Pa u čemu ste sedeli? – pitala sam je na ivici suza.
-U braon snegu – reklo je tužno dete.
-Dete nije imalo ronilačko odelo, vidiš kakva je lapavica – objasnio je Čovek.
Moja molba da pokuša da se ponaša onako kako se ponašala dok je živela u Srbiji bila je izgubljena misija. Petra je divna osoba, odmah pristane i obeća, ali je i pravo pravcato 100 posto dete, igra i drugari je toliko ponesu da zaboravi na sve oko sebe, kao i upasana Froja. Digla sam ruke od čuvanja Petre i dala u nabavku nepromočivog skafandera sa gumiranim ojačanjem na zadnjici i kolenima, koje može da izdrži do 5.000 milimetara kiše i 110 kilometara vetra.
Kada sam se suočila sa pijenjem kišnice, jedenjem peska, golim leđima, bosim nogicama, i vriskom – „zapaliću se!“ na moje moljakanje da obuku još jedan duksić ispod jakne, predala sam se. Ja sam fleksibilna osoba, lako se prilagodim. Jedan dan su me pitali da se izuju dok su se igrali na toboganu. S obzirom da je bio sunčan i topao dan, razdragano sam im odgovorila: selvfølgelig (naravno), ponosna na sebe što im i ja nešto dozvoljavam. Ubrzo je naišla jedna vaspitačica koja se zaprepastila šta sam im dozvolila! I ja sam bila zaprepašćena kako nisam uspela da naučim šta se sme, a šta ne sme! Sreća moja, pa su deca poštena, te od tada kada me pitaju smeju li nešto, ja ih pitam je li to dozvoljeno, ako jeste – samo napred! Na primer:
-Slavica, smemo li da se penjemo na krov?
-Je li to dozvoljeno?
-Jeste!
-Onda juriš!
Dvorište u Petrinom vrtiću
Norveška deca su veoma samostalna i od malih nogu se podstiču u osamostaljivanju. Gotovo svi sami sebi sipaju hranu, vodu, mažu i prave sendviče. Prvih dana, mada to i sada radim, sedela sam za stolom sa decom i, kao zapeta puška, čekala da me neko pita da mu nešto dodam ili pripomognem. Naravno, kada sam savladala moj refleks – da mu naspem, iseckam, duvam, ohladim, sažvaćem i da ono samo proguta, pa ga ja obrišem oko ustašaca da mi bude čisto – ljubi ga mama. Taj refleks mi je odrubljen brzinom padanja sečiva na giljotini, posle dva norveška vriska „mogu sam“!!! Ali kao što sam upasala Froju, tako sam i razmazila nekoliko dece (među kojima prednjače trogodišnaci) i koja mi sada dozvoljavaju da im pomognem oko hrane. Onda me obasja svetlo, probudi se srpska mama ekspert nivo, pa uzme krišku hleba, namaže tanko kavijar, pa odozgo stavi parče braon sira i sve to preseče na pola, da detetu bude lakše da grize, da mu se ne zabije namaz u obraze, pa mu uz zahvalnost kažem: izvoli. Posle šest nedelja, pripitomilo mi se jedno dete, pa mi sedi u krilima dok jede i malim ručicama umazanim od hrane uvrće moju kosu. Ja predem od zadovoljstva. Ljubazni Norvežani još mi nisu rekli da li eventualno utičem negativno na osamostaljivanje deteta, ali mislim da mi gledaju kroz prste jer znaju da sam tu privremeno. Posle mene – vikinška disciplina, vraćanje dece na fabrička podešavanja!
Onda dođem kući i pokušavam da se suzdržim, da ne ugađam previše svojim kćerkama koje su do moje epizode s norveškim vrtićem imale tretman kao princeze u restoranu sa pet zvezdica ol inkluziv. Volim da je deci lepo, ali vidim da moram da se korigujem, za njihovo dobro i čvrstinu. S druge strane Pater familijas poznatiji kao Čovek je osoba koja umesto poremećaja adrenalina kao većina muškinja ima poremećaj higijene! Toliko ozbiljan da je u Norveškoj morao da otvori Servis za čišćenje! Onda, imamo mene koja sam upravo došla sa šok terapije u norveškom vrtiću i koja bodri starije dete Iskru da skuva paradajz supicu iz kesice i Čoveka koji jedva kontroliše suze kada vidi na šta nam šporet liči.
Da sumiram, deca u Norveškoj su veoma zaštićena i poštovana kao ljudska bića, te se jako vodi računa o njihovim potrebama, sreći i zadovoljstvu. Takođe se podstiču u odlučivanju i samostalnosti. Od malih nogu se i čeliče – po norveškoj tradiciji bebe danju spavaju napolju sve dok se temperatura ne spusti ispod minus 10 stepeni. Sa dnevnim spavanjem završavaju od treće godine, ali ležu uveče u sedam, osam sati. Oni koji ne spavaju, igraju se napolju svakodnevno sve dok se temperatura ne spusti ispod minus 15 stepeni. Norveška deca puze po asfaltu, čekaonicama, igralištima, dvorištu vrtića, sedaju gde stignu i uglavnom su bosa – u školi, vrtiću, na koncertu, po ulicama kad je lepo vreme… Kao što sam pisala o norveškoj školi, higijenom smo opsednuti samo mi – stranci. Međutim, u Norveškoj nema pasa i mačaka lutalica, te su dečija igrališta čista i bezbedna.
Otprilke u Norveškoj se živi slično kao kad sam ja bila mala, ili moji roditelji, samo što su Norvežani bolje obučeni. Ali imali smo i mi džempere od ekološke vune! Zima nam nije mogla ništa, nosili smo vunene čarape i džempere nešto naivnijeg dizajna od norveškog (mada su u Norveškoj najskuplji debeli vuneni džemperi sa kružnim šarama u gornjem delu, identični onima koje je štrikala moja ujna!), gumene čizme i bili na snegu po ceo dan. Kad uđemo u kuću, presvlačili bi mokru odeću, pili čaj i čekali da se osuše rukavice i kape, pa nova tura! Baba je govorila: nisi od šećera, da te kiša istopi. Mada je ista grmela: jebem ti nebo, što su ti gola leđa?! I sama je pokisla milion puta, brinula o životinjama u selu po svim vremenskim (ne)prilikama i, uz sve nesreće, doživela 90 godina. Ni mama kao dete nije imala previše za odabir u ormaru dok je svaki dan morala tri kilometra peške do seoske škole. To se nešto sa nama, iz treće generacije, kao roditeljima dogodilo. Mnogo smo meki i prezabrinuti. Ali evo ja se s delimičnim uspehom čeličim. Čak bih mogla reći da sam sve videla! Ama nisam. Kada su povadili noževe i dali deci da seckaju povrće za ručak, morala sam da izađem!
Poslednji komentari