Category: Odrastanje

U davna pradavna vremena i još malo iza toga živela je jedna devojčica koja se zvala Slavica. Živela je sa mamom i tatom na četvrtom spratu u naselju gradova pobratima i vila posestrima, na čijim je vrelim pločnicima i provela najveći deo svog detinjstva… Onaj manji deo, koji opet nije ni tako zanemarljiv, provela je kao Hajdi, kod dede u planini gde je čuvala ovce i trčala za psom.

Čim smo saznali da ćemo postati roditelji Čovek i ja smo održali sastanak kućnog saveta na kojem su bespogovorno, njegovim klimanjem glave, usvojeni moji zaključci – našem detetu neću ništa da fali! On je to shvatio na pravi način i odmah našao bolje plaćen posao, nakon čega smo se dali u akciju.

Kada sam pre nešto manje od dve godine svoju stariju kćerku Iskru povela prvi dan u predškolsko nisam ni slutila da ću prolazeći kroz gvozdenu kapiju na Četvrtoj osnovnoj školi, zapravo bar na trenutak proći kroz kapiju vremena. Šta ću ja ovde? Zar ne bi trebalo da sam u Holivudu?!

Koliko sam do sada primetio, žene manje vole kupanje u Gradcu od muškaraca, valjda se plaše uticaja hladne vode na reproduktivni sistem. Muškarci, opijeni ljubavlju, nesnosnom vrućinom i bajatim pivom iz okolnih terasa, najčešće ne mare za srčani udar podmuklo pritajen u brzacima. Deca, neobaveštena o pomenutim opasnostima lagodno uživaju na reci. Da ne dužim, zbog svega pobrojanog, na Gradac najčešće idemo samo kćerka Iskra i ja.

Kada sam rodila Iskru znala sam da se više nikada neću porađati. Bar ne pri ovoj pameti i u ovom životu. Umesto da se koncentrišem na disanje, ja sam gubila dah dok sam vikala na dežurnog ginekologa „ne znam zašto se ovo trpi, ne znam zašto se ovo trpi!!!”