Category: Odrastanje

Osvanuo je moj preko 45.-ti rođendan. Moji ukućani koji me još uvek nisu upoznali, niti ušli u tajne mojih modnih stilova, ni gastronomskih ukusa, odlučili su da je ipak najbolje da mi ne kupuju nikakav poklon, niti, još gore, da razmišljaju kako bi smo mogli da ga obeležimo. A ove godine je bio idealan za obeležavanje – subota, dakle neradni dan. Usput, nemam nikakav problem sa godinama, jedinu razliku koju uočavam je ona koju je napravila ova geografska širina pretvorivši me u ženu u skafanderu i to bez frizure!

Znala sam da sam ostala trudna istog trena kada je Čovek neku moju reakciju protumačio onako kako samo on ume – pogrešno! Čak da ništa nisam znala o začeću mogla sam da pretpostavim da ako se već tokom seksa ostaje u drugom stanju, onda za to nema pogodnijeg dana od sredine ciklusa! Ali šta vredi kad sam se udala za stranca, za drugi mentalitet, čije interpretacije i moje reči uglavnom nisu u saglasju!

Od rođenja našeg prvenca, kćerke Iskre bila sam suočena sa gotovo sugestivnim izjavama tipa ”moraš što ranije početi da je odvajaš od sebe”, koju su ponavljali svi i na sve strane, kao da me izlažu hipnozi. Naravno da moram, ali je dojim pa je potpuno nemoguće da se odvojimo na više od 2,5 sata maksimum i to noću. Danju do sat i po.

Moj Čovek i ja nemamo nikakve fizičke sličnosti. Uprkos tvrdnji da muž i žena s godinama počinju da liče jedno na drugo, nas dvoje smo iz godine u godinu sve različitiji. On ima oštru kosu ošišanu na keca, visoke zaliske iznad još višeg čela, a ja imam dugu talasastu kosu koja niče nešto malo iznad obrva. Oči su mi gotovo crne i pomalo kose, kao da sam među precima imala Azijata, dok su njegove okrugle i morski plave.

U davna pradavna vremena i još malo iza toga živela je jedna devojčica koja se zvala Slavica. Živela je sa mamom i tatom na četvrtom spratu u naselju gradova pobratima i vila posestrima, na čijim je vrelim pločnicima i provela najveći deo svog detinjstva… Onaj manji deo, koji opet nije ni tako zanemarljiv, provela je kao Hajdi, kod dede u planini gde je čuvala ovce i trčala za psom.

Čim smo saznali da ćemo postati roditelji Čovek i ja smo održali sastanak kućnog saveta na kojem su bespogovorno, njegovim klimanjem glave, usvojeni moji zaključci – našem detetu neću ništa da fali! On je to shvatio na pravi način i odmah našao bolje plaćen posao, nakon čega smo se dali u akciju.

Istinita radnja se dešava dok sam ja samohrana majka dve senzibilne devojčice, a Čovek na privremenom radu u inostranstvu, dakle bez muškarca u kući. Starija ćerka Iskra otišla je da se kupa i pred sam kraj tuširanja kriknula je kao da je pred nju iskočio bengalski tigar. Pojurila sam prema kupatilu odsečenih nogu dok mi se u glavi odvijao najubrzaniji film majčinskih pretpostavki šta li je detetu moglo da se desi s obzirom da je bojler isključen, a brijači tupi.

Na početku smo imali crvenog fiću. Ne znam da li je pleonazam kada se kaže fića – oldtajmer, ali naš je bio gotovo takav, stariji i od mene i od Čoveka, a još malo i od, sad pokojne, Babe, sa kontra vratima. Pravi policijski, zgodan da se vratanca u vožnji otškrinu, nanišani i pripuca za kriminalcima. Imao je originalni beli volan i belu komandnu tablu.

Pozove me drugarica pre neko veče da idemo na bazen pre podne.
„Neće biti gužva, idemo da malo iskuliramo, povedi i decu“ – predloži ona.
„Decu?! Nikako!“, viknuh u SMS.

Ostavim drugara sa decom i odem na seminar četiri dana, tri noćenja. Vratim se, deca razdragana, drugar kljuca. Klonula mu glava, k’o da spava!
-Šta je Mićigenu, bogte? Jesu li te slušala deca? – prepada me mogućnost da su se deca magarila i izneverila poverenje dobrog čoveka kakav je on, kad ono jok!

Kada sam pre nešto manje od dve godine svoju stariju kćerku Iskru povela prvi dan u predškolsko nisam ni slutila da ću prolazeći kroz gvozdenu kapiju na Četvrtoj osnovnoj školi, zapravo bar na trenutak proći kroz kapiju vremena. Šta ću ja ovde? Zar ne bi trebalo da sam u Holivudu?!

Rado se setim jedne svoje devojačke priče objavljene u Cyber baji koja se zove „Ne radim jer nemam vremena”, a koja se završava jednim debelim razlogom što tada nisam imala posao – ne mogu da ustanem pre 10 sati, imam nizak pritisak. Sa ove distance vidim koliko sam bila mlada i naivna, odnosno koliko nisam imala pojma šta znači nemati vremena.