Obećala sam drugarici da ću joj posvetiti kolumnu. Ne zato što me je izvela na večeru, niti zato što je to meni bio treći izlazak u grad u poslednje tri godine i četiri meseca, pa ni zbog čašice razgovora (u našem slučaju bila je to čašica i po Gorkog lista, a samo u mom i dve-tri čašice žuči i kašičica jeda), već zato što je razumela o čemu joj pričam. Samo je klimnula glavom, jer je mama koja je sama odgajala decu dobro znala o čemu pričam.

Dok smo Čovek i ja spokojni i blaženi iščekivali bebu, uz anesteziran osmeh smo reagovali na komentare “kad dođe dete, život ti se potpuno promeni”. Naravno da se promeni, veća potrošnja vode, viši nivo buke, više diskova na polici, gužva u kupatilu… Čak sam bila sumnjičava i prema izjavi mog izuzetno cenjenog i obožavanog Najboljeg doktora:

-Odmarajte, uživajte, jer kada se porodite nikada više nećete spavati isto. Ne kažem da nećete spavati, ali to nikad više neće biti isti san! – govorio je mudri doktor, dok sam se ja kikotala.

-Ne znate vi, doktore, kako ja spavam, pa ja sam sinonim za spavača! – naslađivala sam i pri samoj pomisli na san – Meni je dovoljno da pomislim na krevet. Ne daj bože da mi se javi slika ćebeta u glavi, tada bih i usput zaspala…

Mnogo smo se pravili pametni moj Čovek i ja, a život ne samo da nam se promenio, već to više i nije naš život! I ne samo da to nije isti kvalitet sna – to više nije san! Nije čak ni noćna mora, jer bi u tom slučaju srećni čovek bar spavao! Tako da bi se mirne duše i jezičke pravilnosti mogao odrediti kao nesanica. Insomnija, hronična roditeljska boljka, u našem slučaju majčinska, jer Tata Taja spava spokojno na leđima kao na plaži , sa rukama ispod glave, pa meni, ako me ponekad san savlada, uleti lakat u oko! Što i nije loše naspram detinjih prstiju u nosu, peta u ustima ili napada glavom u sred noći, u mraku, dok san vara javu!

Nekad mu toliko zavidim da zloba progovara iz mene:

-Blago tebi kakvu mirnu savest imaš, kad tako čvrsto spavaš – na šta naspavani, pa onda i duhoviti Čovek odgovara:

-Caco, ja nemam savest.

Međutim, nečega smo ipak uspeli da se ratosiljamo zahvaljujući Bebinom razumu, Čovekovoj upornosti i mojoj iscrpljenosti koja je rezultirala nemogućnošču borbe. Rešili smo se Bebe u našem krevetu, tačnije Bebe na meni, preko mene, na mojim grudima, u rukama ili na glavi. Dok sam iz dana u dan bivala sve mršavija, a u licu crnja, Čovek je pozvao neko udruženje pedijatara koje mu je reklo da mama s mesta mora da ostavi Dete iz ruku i da se odmori, jer treba Detetu. Naravno i sebi.

Beba se najpre malo bunila, zvala sve odreda u pomoć da bi na kraju zaspala sedeći, ali je onda toliko zavolela svoj krevetić da je posle njega, kada ga je prerasla, izričito zahtevala svoj krevet, omiljenu posteljinu i svoju sobicu – slobodicu. Tako da je moja prava sreća što naše Jedinče – mezimče radije grli svoj, nego naš krevet. A ono što nikako ne grli, što odbacuje kao najcrnji izvor alergije, kao naredbu, zabranu, što je jedan od razloga za roditeljsko nespavanje, jeste ćebe, pokrivač, frotir, šta god da se nađe preko njenog majušnog tela. Super senzorima u dubokom snu detektuje strano telo deblje od njene pidžamice i koje jednim pokretom,  smota pod noge ili leđa, u zavisnosti u kom položaju Dete pokušamo da pokrijemo. Pa, spavaj majko dok ti Dete zebe!!!

Međutim, ono oko čega smo se moja drugarica i ja više našle na zajedničkom tlu i o čemu smo mogle da diskutujemo kao veteranke jeste ženski izolacionizam po rođenju deteta, u njenom slučaju rođenja, i to dobrovoljnog, čak njih dvoje jednog za drugim! To je majka kojom bi se i Bertolt Breht ponosio!

Za vreme mog izolacionizma uveče sam iz kuće izašla tri puta: na neki jubilej mog preduzeća, na proslavu godišnjice mature i jednom sam, kad mi je sestra radila treću smenu, išla u bolnicu da mi doktor pregleda bolne vene na desnoj nozi. Malo je reći da nisam znala da se ponašam. Pri povratku iz Bolnice, u kojoj je neki mlađahni hirurg izrazio zabrinutost za moje lepe noge koje, ako ih ne odmorim, mogu dobiti doživotnu mustru tamno plavih mrežastih čarapa, bila sam u pravoj paranoji da me neko prati, a da je momak koji je verovatno krenuo u grad najgrđi manijak… Jedva sam došla do kuće. Bila sam potpuno smetena i gluva od srca koje je bubnjalo kao ludo, zaboravivši kako je biti među ljudima različitim od Tata Taje ili Bebe, mada se ovo više odnosi na Bebu.

-Tajo, što ti je tolika glava?- pitala sam prestravljena jadnog Čoveka kada sam ga posle više meseci piljenja isključivo u Bebu videla na njegovom mestu u krevetu! Jer kako je uopšte moguće da postoji glava veća od Bebine!?

O čemu uopšte da pričam sa ljudima, koje su to teme, koji je taj jezik – nekad moj brat blizanac, moje oružje!? Smešila sam se i ćutala kao zalivena, kao da nemam šta da dodam ili još gore, da ne znam šta da kažem. Ćutala sam i gledala drage ljude, školske drugare, kolege i divila im se – oni umeju da razgovaraju! Oni pričaju, a misli im se lako pretaču u rečenice, rečenice u čitave smislene razgovore! A ja gledam, pa se pitam da li ću ikad ponovo umeti da govorim.

Sve ovo, i to bez reči objašnjenja, razumela je moja prijateljica kojoj posvećujem ovaj tekst. I koja još bolje shvata zbog čega nemam vremena ni «mozga» da ga završim kako sam nekad umela ili kako ona od mene zaslužuje!

(Jedan od prvih blogova iz daleke 2008 ili 2009. godine; ko ce se sećati od kad sa kvalitetom sna koji je narušen dolaskom još jednog deteta. I to dobrovoljnim!)

Comments

comments