Ne kaže narod džaba – ako nije bilo na TV-u nije se ni desilo. Tako se ni ja do pre neki dan nisam desila. Do sada su se desile moje, da izvinete, noge, ruke, profil, frizura, pa i hemijska u ruci koja grozničavo beleži nasumične kontemplacije lokalnih političara, ali ja – celokupna, telo i misao nikad!
Bila sam odličan đak, više nego prosečan student, vredno i marljivo radila i završila novinarstvo u kojem sam potom pokazala solidne rezultate. Međutim, na televiziji sam se prvi put pojavila kada je bila izložba pasa. Šetala sam svoje štene, čiji su zubi i držanje ocenjeni iznad proseka i koje je kao šampion prikazano na lokalnim medijima. Na televiziji je to izgledalo ovako: mlada retriverka u čije su pravilne kosti i zglobove utkani kilogrami i kilogrami teletine i sati svakodnevne šetnje, šepurila se pred brojnim žirijem i nemalom publikom, dok ju je uz stopu pratio par nogu u crvenim lanenim pantalonama i bata patikama.
– Eno je Tika!!! – cičale su drugarice prema TV-u. Telefon je zvrndao, videli smo Tiku, kako je lepa!
– Eno i mojih bata patika! – zajedljivo sam dobacivala.
Drugi put mi se pružila prilika da budem na TV-u kada je ministar zdravlja u Valjevu posetio školu roditeljstva. Kao majka koja se školovala i za tu životnu ulogu, bila sam pozvana na svečanost. Naravno, ponela sam i dete kao dokaz da se nisam besplatno obučavala za majku, zauzimajući time drugoj trudnici mesto. Pre polaska pomolila sam se bogu da moja draga kći ne dobije svoj uobičajeni neobjašnjivi i ničim izazvani napad vriska-plača i ne samo da mene osramoti, već i pokvari ceremoniju. Na televizijskom prilogu je to izgledalo ovako: ministar u krupnom planu kažiprstom macka bebca po glavici, buci, buci, dok se ovaj (bebac) raspilavio od života. U kadar ulazi i glavna medicinska sestra koja komentariše „Jao što nam je Iskra slatka, kako je porasla”.
– Ova beba je primer kako se, uz stručnu pomoć i obuku lakše i lepše mogu podizati deca. Zato će ministarstvo podržati projekte… (bla, bla) nastavio je ministar, dok je moja beba na nečijim prsima u zelenoj bluzi, pridržavana mršavim, umornim rukama, sa osmehom oko glave piljila u kamermana i hrlila ručicama ka objektivu!
Telefon je zvrndao, čak je i komšinica nekoliko puta došla da kaže da me zovu i na njen broj. Svi su videli Iskru! Iskra je rođena. A ja? Celofan!
Da ne pominjem situacije kada sam snimana kao deo scenografije na konferencijama za novinare, ikebana koja drema ili pak pomno beleži lokalne mudrolije.
Ali, ko čeka, taj dočeka. Došlo je i mojih pet minuta! Tačnije, mojih sedam sekundi, ali malo li je! Znate li koliko košta sedam sekundi na nacionalnoj televiziji, na RTS-u!? I to u udranom terminu – Drugom dnevniku! RTS-ovih sedam sekundi – nečiji ceo život!
Mirno sam sedela u svojoj sobi i dosađivala se srpski prosečno, kada su svi telefoni u kući grozničavo zazvonili. Čak se podigao i skajp!
„Gledaš li?! Evo te u dnevniku!!!”, zvonila je tetka.
„Hej, optimistkinjo, videla sam te na RTS-u!”, cičala je drugarica iz Beograda. „Draga, kako si lepa”, stiglo je skajpom iz Švajcarske.
„Bravo, odlično ste rekli, i ja isto mislim”, pisalo je u sms-u od mog psihijatra. „Šta ćeš po Beogradu, što ne gledaš to dete!?” – siktala je moja baba, kojoj je televizija jednako Beograd. Novinari u unutrašnjosti ne postoje. Džaba joj živi svedok i to u rođenoj kući.
Onda sam premotala film. Pre petnaestak dana, kada sam žurila na posao, kod Biblioteke sam srela kolege sa RTS-a, Slađu i Darka, prave anketu o Srbima i pesimizmu. Što da neću da kažem šta mislim, pa drugari su mi. I eto, anketa je emitovana u pravom terminu. Zvezda je rođena. Cale postoji. I ne samo što postoji, već i misli! Bila sam na TV-u, dakle postojim.
I tu nije kraj mojoj slavi. Posle nekoliko dana zove me drugarica iz Beograda:
– Slušaj molim te! Kaže mi koleginica sa fakulteta danas: i kao što reče jedna naša sugrađanka (dakle, opet Beograd!!! prim.aut.) u „Blicu” – ja sam optimistkinja skrhana pesimizmom. Cale, bre, tebe ljudi citiraju! – bila je oduševljena.
Eto, koliko vredi sedam sekundi na RTS-u!
Poslednji komentari