Foto: Letnji dan do ponoći
Da mi je neko pre pet godina rekao: spavaćeš na promaji, ventilator ti neće pomoći, deca će ti hteti svaki dan na plažu, jer živećeš u Norveškoj, rekla bih mu: Tarabiću, čime se drogiraš?!
Ne samo što nismo videli način da se odselimo u Norvešku, već nam je i svaka asocijacija vezana za tu zemlju bila polarni medved i Deda mraz. Međutim, čovek nema pojma šta može da doživi, sve dok ne počne iskreno da sanja. Na primer, kažem ja Čoveku u sred najsušnijeg leta u poslednjih 117 godina da bi mi dobro došlo neko rashlađenje.
–Kakvo rashlađenje, pita on jer ne zna da li mislim na pivo ili kišu.
-Kad bi pala neka kiša da nas samo malo rashladi.
Petra spava na terasi
Posle jedno sat vremena, spustio se takav pljusak da smo morali sve da pozatvaramo da nam se, što bi rekao jedan moj profesor u Valjevskoj gimnaziji – kiša ne ubacuje kroz prozor. Da je bila poplava na autoputu ispod našeg brda, kao i saobraćajni kolaps u našem kraju saznali smo kasnije u vestima. Međutim, i ovaj slučaj kao i mnogi prethodni, uče me da svaka želja mora biti malo bolje definisana. Tako da uopšte ne sumnjam da je ovo leto posledica udružene želje svih nas koji smo preživeli norvešku zimu u kojoj je sneg počeo da pada u novembru, a istopio se oko Uskrsa. Malo li je pet miliona duša da zamišlja sunce i toplotu i eto tropskog leta sa 41 tropskim danom na ovoj geografskoj širini! Naspram na primer prošlogodišnjeg sa celim jednim danom sa temperaturom preko 30 stepeni. Ali su zato cele pretprošle blage zime plakali za norveškom zimom, onom momačkom – sa snegom do ispod miške! Kakvu i dobiše. Pa i ja sa njima!
Čekam autobus
Bila je to najduža i najsnežnija zima u mom životu pored koje su moje valjevske zime 1999, 2012 i još jedna iz ranog detinjstva (možda 1984.), koju pamtim zbog ogromnog igla kojeg su pored naše zgrade napravili momci iz naselja, izgledale kao uspomene sa novogodišnjih razglednica. Sneg je trajao šest meseci. Grad je već u januaru potrošio godišnji budžet za čišćenje, a snega je bivalo toliko da su morali da ga voze van grada, jer u svakom trenutku neko nije mogao da funkcioniše. Ili bi grtalica očistila puteve, a zatrpala trotoare i prilaze kuća, ili bi se raščistili trotoari, ali kolovozi drastično suzili. Uglavnom, oko kuća su se ljudi kretali kroz tunele. Našu ulicu su očistili krajem februara. Ja sam krajem marta odletela u Srbiju u dugačkim vunenim gaćama i vunenoj potkošulji – samo da stanem na parče zemlje i ako mi se posreći da vidim travu.
Kada sam se preselila u Norvešku, prijatelji su me češće pitali „Cale, koliko je hladno?“ nego „Cale, kako ti je?“
-Nije ništa hladnije nego u Srbiji, samo što duže traje. Nego ja sam loše, mnogo sam usamljena…
-Ma, čekaj, kako nije hladnije?! Je li i leti nosite perjanice?
-Jok, leti nosimo japanke, a ja nikako da nađem posao, tako da nekad jedva dišem…
-Ma šta kažeš! Japanke!?
-Da i deca se kupaju u Severnom moru sa i svom ostalom norveškom decom idu bosa, sede na hladnom betonu i izlaze napolje mokre glave. A ja sam toliko izgubljena, dvaput za malo da poginem…
-Ko se, bre, kupa u Severnom moru?!
Hrabriji deo naše porodice
Ovako su tekli naši razgovori, pa sam na kraju napisala tekst o zimi u Norveškoj, nek čitaju koliko je hladno, ali ovog leta taj tekst sam morala da poništim.
Topli talas u Norveškoj, za koji smo verovali da je naša ovoživotna Halajeva kometa, stigao je u maju, pa smo svaki dan posle škole i posla sedali na bicikle i obilazili plaže po kraju koje do sada nismo imali povoda da istražujemo. Međutim, lepo, sunčano i toplo vreme nije uzmicalo ni u junu, pa smo se pitali da li možda da otkažemo naše prvo zvanično letovanje kojem smo se toliko radovali i uštedimo novac za auto, na primer. Na kraju je ispalo super što ga nismo otkazali, jer nam je dobro došlo da skandinavsku vrelinu presečemo malo sa 28 stepeni na Majorci! Leto je bilo toliko vrelo da sam se čak i ja okupala u Severnom moru i to 1. juna u šest popodne. Rekla sam sebi nek ide život, nek dobijem upalu bešike, ali moram da se rashladim.
Petra i korokodil se vraćaju sa plaže
Kada smo se vratili sa letovanja Oslo je bilo tropska prestonica Skandinavije sa oborenim temperaturnim rekordima, mesečnim, godišnjim, prosečnim i svakim mogućim. Prvo smo bili sami sebi udarna vest, a onda se vest o nama proširila svetom. Novine su bile prepune fotografija krcatih norveških plaža kao da smo na Ibici, s tom razlikom da smo mi mogli da se sunčamo do pred ponoć, kad bi sunce nakratko zalazilo. Ako su i došli da vide glečere i čuvene norveške šume i planine, turisti su imali još jednu atrakciju – lokalce koji u kupaćim gaćama ili bade-mantilima pale semafor na autoputu, kako bi prešli do plaže. U kući smo se zamračivali i noću i danju, gore nego u Srbiji 1999. za vreme pomračenja Sunca. I moja deca su svaki dan htela na plažu, kao da im nije bilo dosta plaže! tako da sam celo leto prala i sušila peškire, zamračivala kuću i pravila promaju. U čitavoj Norveškoj, kao i u susednoj Švedskoj, nije bilo moguće kupiti ventilator osim od onih koji su preprodavali svoje po višestruko višoj ceni. Od uprave blokova brže-bolje je stigao dopis stanarima da je ugradnja klima zabranjena, čisto da ne razmišljamo o ruženju fasada i narušavanju prirodnog miljea (miljoa, po norveški).
Najtopliji dan u godini
Sa velikom pažnjom i očekivanjima (otpirilike kao što se izveštava nakon zatvaranja birališta u Srbiji) najavljivan je najtopliji dan u istoriji Norveške. Izveštači su bili raspoređeni duž čitave zemlje, uz merne stanice, na plažama, uz službe hitne pomoći, uz poljoprivrednike koje ni najsavremenija tehnologija nije spasila od suše, po gradu gde su bile cisterne sa hladnom pijaćom vodom. Satelitski snimci su upoređivali zelenu Norvešku početkom maja i žućkasto-sivu mesec i po kasnije. Klimatolozi su upozoravali da se nivo leda na glečerima za samo jednu godinu istopio 20 sanitmetara! Za to vreme, gorele su šume u Švedskoj. Nisam smela da čitam vesti iz sveta da ne bih videla kako je na primer u Kaliforniji ili Grčkoj.
Na kraju dana, sa svih birališta je javljeno: 27. jul je pobedio kao najtopliji dan u godini sa 34.6 stepeni! Ali su ga samo 0,4 stepena delila od apsolutne pobede nad istim datumom 1901. koji nosi slavno istorijsko ime najtoplijeg dana u Norveškoj. I tako iz dana u dan prihvatili smo našu skandinavsko-tropsku stvarnost i počeli da razmišljamo gde (a tek kako!!!) da kupimo kuću da nam dođu prijatelji iz Srbije na more. Jedan drug iz Švedske je počeo da razgleda imanja po jugu u potrazi za poljanom za vinograd, jer klimatolozi kažu da ovogodišnje leto sa najviše sunčanih sati u istoriji Skandinavije samo je najava za leta koja dolaze.
Jul u našem kraju
I ako sam i mislila da su ti ljudi što čačkaju oko klime fanatici koji služe za to da plaše narod razuverila sam se ovog oktobra. Dok smo sa bezbedne geografske širine pratili posledice nezapamćenog orkana koji je zahvatio Ameriku, iznenada se pojavio naš meteorolog, odmah nakon špice za vesti:
-Našu zemlju će zahvatiti ostaci tropske oluje, koja će najjače pogoditi zapadnu obalu!…
-Hæ? – što bi rekli moji dobri Norvežani kad nešto ne razumeju ili ne čuju dobro. Šta priča ova?-pitala sam se naglas.
Uglavnom, sutradan ujutro u vrtiće i škole je stigla naredba da se deca pokupe do 16 sati i da se tokom večeri i noći ne napuštaju kuće. Prekosutra smo već gledali vesti o porušenim krovovima, oborenim stablima i gradovima bez struje uz zapadnu obalu, dok smo mi (msm. ja) iz „unutrašnjosti“ prošli samo sa traumama od neprospavane noći tokom koje je sve bučalo i hučalo pred naletima vetra za čiju jačinu nisam bila sigurna da li su testirani naši stakleni zidovi.
Poslednji komentari