Četvrtak

Jedno turističko pre podne u sopstvenoj izvedbi

Volim četvrtak! Ušuškan u sedmicu, u sred srede, ni radni, ni neradni. Još od gimnazijskih dana, kada smo kao matematičari i programeri izvlačili algoritam iz zakona verovatnoće i statistike da smo preživeli pola i da je ostao samo petak! U to ime izlazili smo u grad – nije bilo gužve, zagrevali smo se za vikend i, možda najvažnije, prekunjali bi petak. Obožavala sam četvrtak i na početku moje novinarske karijere kada su se novine završavale u sredu, a izlazile u petak. Radni četvrtak nije postojao, bio je to vikend u sred sedmice.

I sad volim četvrtak i ako mi je svaki dan isti, ne moram ni da znam koji je, a često i ne znam. Dovoljno je da deca znaju da li su radni ili neradni dani da bi ih budila za školu i spremala sendviče od crnog hleba i ekološkog sira. Mada ni one ne moraju da znaju, sad telefon zna sve!

Četvrtak – kojem pevam ovu pesmu sam mi se javio!

…Telefon je zvonio, ustala sam, spremila i ispratila decu u školu i žmureći na jedno oko pošla da dospavam. Samotni dan je dug, pogotovo na početku norveškog leta kada crne noći nema ni sa povezom preko očiju. A onda – iskoči četvrtak! Možda sam počela da haluciniram od samoće, kuće, šutnje, možda od belih noći, ali sam sigurna da mi se četvrtak obratio lično! Kao da me je kucnuo po ramenu: hej, ja sam! Tvoj voljeni četvrtak! Uzmi me! Karpe diem!

-Četvrtak! Ti si!? – uzviknula sam ozarena kao da sam čula voljenog prijatelja. U trenutku sam bila 100 posto budna i radosna. Što se ja danas ne bih izvela u grad, na neku izložbu na primer!?

U Severnoj Zemlji (sviđa mi se kako je Norvešku nazvala moja drugarica Aleksandra) na telefonu možeš da proveriš sve, kad rade dućani, gde je najjeftiniji keks, kako da stigneš od tačke A do tačke B, da li je gljiva koju si ubrao jestiva, msm više od jednom, i sve to uredno ažurirano. Izlistam izložbe na aplikaciji, od 176 označim besplatne, pa od 48 izaberem one koje me zanimaju i svedem ih na sedam koje su u istom kraju.

Mene i Japanaca za celu ekskurziju

Gradska lepotica Rådhuset

Radost preplavila moje biće, idem na izložbe, ne treba jezik, slika komunicira sa 1.000 reči, a ja umem da čitam slike. Uzajamna ljubav! Uz radost i s ljubavlju oblačim se kako volim, a volim lepo, i haljinu i pantalone, pa pravac centar Osla gde me nenadano čeka grupa od 20ak Japanaca da mi kida živce i zaklanja vidike predugim objektivima. Međutim, oni sinonim za turiste, smeškaju se klimajući glavom i propuštaju me da telefonom slikam Gradsku kuću – lepoticu arhitekture. Japanci šire mape, razmišljam da ih pratim jer ako ko zna kuda dalje, onda to znaju oni. Priključim im se neupadljivo, volim da osetim pripadnost, pogotovo sad u Tuđoj zemlji, te pravac Gradska kuća iznutra, jer i onako odavno nisam posetila mesto slične namene u mom rodnom gradu. Ne verujem da su baš pošli kod gradonačelnika, ali i ako jesu osmehnuću se i kazati: izvinite, neka hvala. Razmišljam kako još uvek nisam spremna za gradonačelnika, pa makar on bio iz Osla. Ushićeni i raspričani Japanci provedoše me pored portirke koja nas nije ni pogledala, te uđosmo u jedan veličanstveni hol u kojem se za trenutak osetih kao Alisa s druge strane ogledala. Gledala sam levo-desno, gore-dole, nisam mogla da ga obuhvatim pogledom, niti sam znala šta prvo da pogledam. Da li arhitekturu i umetnost koje su me zaustavile u vremenu i prostoru, sa dahom koji je jedino mogao da se izrazi u onoj engleskoj reči toliko odomaćenoj kod nas – wow! Ili da pogled usmerim kroz prozor, na luku i fjord koji se razvlači gotovo do ispred zadnjih vrata Gradske kuće u Oslu. Kontam, to je ona sjajna svečana sala sa TV-a u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada za mir. Vidim, ushićeni su i Japanci jer su sad nakačili mobilne telefone na štapove i prave selfije ispred remek dela norveških umetnika. Neki su posedali na tapacirane, široke klupe koje se pružaju dužinom sale i samo gledaju.

Japanci kroz moj telefonski objektiv

Stojim kraj jednog od ogromih prozora i sanjarim da stižem u grad ribarskim brodićem i parkiram se pored Kongena (kralja), kako se zove jedan od brodova (gradski prevoz!) koji spajaju centar Osla sa okolnim ostrvima. Onda odvezujem bicikl koji me čeka na doku sa desetinama drugih bicikala (ko u Oslu ne zaveže bicikl, ujutro ga ne pronađe, ili bar ne celog), stavljam kacigu da me ne bi uhapsili i jurim na posao. U Norveškoj viđam bicikliste da prolaze na crveno, ali bez kacige ni jednog još nisam videla. To me podsetili da ja stvarno moram da jurim, jer je moja lista galerija podugačka, a deca u školi samo do tri.

Prvi na spisku je neki fotograf Brajan Adams što se zove isto kao Brajan Adams. Opet jedna nadrealna situacija – skrivena, minijaturna galerija sa fotografijama velikog formata na kojima su još veći „formati“. Sa vrata, pravo u oči gleda me prezategnuti i dopola obnaženi Mik Džeger! Pored njega Lana Del Rej, pa Kejt Mos… Razgledam i gotovo ne dišem sve dok ne ugledam Šon Pena u jednoj za njega uobičajenoj provocirajućoj pozi, koji svejedno pleni. Mene uvek! Znam ko je! I da nikad nije bio lažan, već uvek svoj. Uživam u energiji koja me preplavljuje dok se gledamo u oči zvezde velikog formata i ja, kao da se znamo, pogled im je otvoren i gotovo prijateljski. Onda mi kustostkinja razjašnjava sve. I ona je oduševljena kako slike komuniciraju sa publikom uprkos tome što su na njoj sve same zvezde, postoji neko razumevanje između objekta i konzumenta, jer Brajan Adams… Jedva je razumem, ali odjednom mi je jasno sve! Jedan je Brajan Adams! Pevač koji je odličan fotograf i kojem su pozirali prijatelji. Smeškam se i klimam glavom kao moji Japanci, sve razumem, taj otvoreni pogled je bitan, a on nastaje ne u trenutku kada čovek gleda objektiv, već kada iza njega vidi onog koga zna.

Obogaćena novim iskustvom, ali i informacijom o Adamsu, po prvi put zalazim u sporedne uličice nadomak glavne šetačke zone. Pronalazim Muzej savremene umetnosti sa veličanstvenom fontanom ispred od koje se čuje samo zvuk vode koja se sliva u njeno središte. Okolo, na klupama, više na suncu nego u senci visokog drveća, Norvežani ručaju (lunsj – čuveni norveški ručak od 11:30, prim.aut) i piju kafu. Prolazim pored mermerne skulpture devojčice koja sluša muziku, dok joj telefon leži pored nogu. U pravu su Japanci, treba mi fotoaparat!

Devojčica s mobilnim

Na izložbi jednog italijanskog fotografa prikazana je ljudska iluzija da se „stvari“ mogu držati pod kontrolom. Ljudi boluju od kontrole, a život je kao balon od sapunice. Zato idem dalje, da vidim što više. Od srca me je nasmejao saobraćajni znak na kojem su istok i zapad u istom smeru – na jugu! Život ispod šrafa na globusu je beskrano zanimljiv. Još nisam savladala strane sveta iz nove perspekive, a još uvek se navikavam i na kucane teksta u 23:50 bez sijalice.

Za kraj sam ostavila najveći zalogaj, izložbu o predrasudama u Interkulturalnom muzeju. O tome kako previše lako i često sudimo drugima za koje mislimo da su drugačiji od nas, koliko smo skloni predrasudama i verovanju da smo bolji od drugih, koliko malo znamo i još manje smo spremni da se otvorimo za novo ili drugačije… „Mi moramo naći vakcinu protiv predrasuda. Mi moramo vakcinisati celo društvo!“, napisao je norveški humanista Per Fugeli za svoju zemlju koja je verovatno u svetskom vrhu po ljudskim slobodama. I na ovoj izložbi odlično komuniciram. Tu sam i eksponat, i umetnik, i konzumet – u svim varijantama alergična na predrasude.