Kriza bez srednjih godina

„Draga Caco,

Pišem ti ovo pismo da ti kažem da meni ovih dana svi pričaju da su četrdesete nove tridesete. Kao što i sama znaš, ušao sam u četrdesete i ova fraza mi super zvuči.  Doduše stvarno nemam pojma šta to znači.

U tridesetima sam počeo da ustajem u sedam sati da bih išao na posao i obezbeđivao sredstva za plaćanje računa. Popodne gajenje dece, pa večernje druženje sa ženom. Kako su deca postajala sve starija, sve su kasnije legala, sve manje sam se družio sa ženom, jer smo imali sve više posla i sve ranije sam odlazio na spavanje. Standardnih jedan iza ponoći se pretvorilo u pola 12. Mada razmišljam da je 11 taman. I onda su došle četrdesete i pitanje rađa pitanje da li to život umire ili iz oka laste nestaju.

Kad ovako razmišljam, rekao bih da EPS neće ukidati plaćanje računa za četredesetogodišnjake, u ovim mojim godinama se ne ide u penziju, a kako stvari stoje izgleda da deca žele i da studiraju. Čini se da će ovi računi sa početka priče da se utrostruče.  Znači nema ništa bar do pedesete od crvenog Ferarija i sve ostalo izgleda da u životu ostaje isto. Doduše gledam ove pedesetogodišnjake u mom okruženju i ni jedan nema Ferari tako da više deluju da su samo u krizi, bez srednjih godina.

Takođe, pokušao sam preko veštačke inteligencije da saznam šta je to kriza srednjih godina. Kaže ChatGPT da je to period kada pojedinci preispituju svoj život, postignuća i buduće ciljeve, često suočavajući se s osećajem nezadovoljstva, propuštenih prilika ili strahom od starenja. Ja ne znam, ali mi Srbi se vala nikad ne preispitujemo i hronično nismo zadovoljni. Mi sve uvek radimo dobro i generalno nemamo nikakve ciljeve. Svim i svačim nismo zadovoljni, a od rođenja sve prilike bez greške propuštamo tako da nam ni za to ne trebaju neke specifične godine. Da me neko pita na razgovoru za posao gde vidim sebe za pet godina verovatno bih mu rekao da ne znam gde vidim sebe ni prekosutra, a kamoli za pet godina. Prema tome biće da je ta kriza srednjih godina, jedina kriza koja će me promašiti.

Ja iskreno nisam imao ni pubertet. Jednom se zaljubio, brzo odljubio i malo pio. I to je bilo to.

Ovde kod nas kažu da muškarci u zrelim godinama traže devojčice do 30 godina starosti, jer su im dosadile žene, a ne jer se plaše starosti. Banče po kafanama, pušu, piju i od skora se drogiraju. Ko ima novca za kvalitetnu drogu. Ko nema, uvek ostaje mogućnost da utehu pronađe u rakiji. Ja bar imam tu sreću da ženu zbog posla i retko viđam pa mi nije još dosadila, a i hronično sam preumoran pa bi mi taj vid aktivnosti bio previše. Mislim i na devojčice i na kafanu.  A i mnogo je to cimanja nako, sestro slatka. Lepše je sedeti u tišini i gledati u drvo. Ili zid.

Ne znam kako je kod tebe u Norveškoj, kako tamo muškarci prolaze kroz krizu srednjih godina? Pošto mi zvučite ko civilizacija, sve razmišljam da tamo muškarci kupe novu saksiju ili u znak bunta bace đubre pored kante. U najgorem slučaju pojačaju malo muziku da nerviraju komšije. Jesam li blizu? Ili Vikinzi idu na Ibicu i Pataju, da uživaju u bludu i razvratu? Ali mi nije nekako to njihov film. Ne bi oni znali kako da se tamo ponašaju.

Eto otvorio sam ti dušu kakve muke mene muče. Kako ste ti i Sabo, kako je tebi u pedesetima? Je l’ se i kod vas predsednik obraća svaki dan?”

„Dragi Gazda,

kao što bi odmah napisali moji Norvežani, tako te je lepo čuti­! Izgiboše ljudi od ljubaznosti u komunikaciji, ako i kad do nje dođe. Bije ih glas da nisu baš razgovorljivi ako baš ne moraju, ali ako im se obratiš, blagoglagoljaće ti nazad kao najtopliji prijatelji. Elem, gratulerer med dagen! Srećan jubilarac, vesele 40-te! Nadam se da si imao lepu proslavu i da su tvoji ukućani bili ljubazni i darežljivi prema tebi.

Iz moje poluvekovne perspektive, tek si zagazio u zreli cvet mladosti. Mislim da su četrdesete mnogo lepše od nezrelih tridesetih. Čovek je sa 40 i dalje veoma, veoma mlad (znam, jer vidim da si mlad i sa 50, samo bez ova dva „veoma”!), ali već ima neko životno iskustvo, kao i svest da gazi petu deceniju. Znači, da bi trebalo da ima zrelost da proceni stvarnost, da bude zahvalan za postignuća, ali i spreman za nove početke. Eto, mi smo u četrdesetim emigrirali i počeli život iz početka na nepoznatom jeziku.

Što se tiče posla, porodice i hroničnog umora, potpuno te razumem, jer ne pamtim kad su to deca ranije legala. Koliko daleko mi sećanje seže legali smo i budili se u isto vreme, one kao deca, ja kao preumorna. Još bolje se sećam kad su počele da me ljube za laku noć, jer su legale posle mene. Jednom mi je možda tada petogodišnja Petra rekla „Mama, hajde da gledamo film. Vikend je, pa ne moraš da legneš kao kokoš!”. Kokoš je najviše volela da legne do 10, eventualno još nešto da pročita i ćaos. Družila sam se samo sa obavezama vezanim za decu, posao, babu, kuću i pomalo nesvrstanu politiku.

Sećam se prvog, moguće i jedinog, puta kad smo Čovek i ja ostali uveče sami. Deca su otišla da prespavaju kod drugara. Nismo znali šta nas je snašlo, šta ćemo pre, a sve očekujuću da deca ipak viknu iz sobe ili kupatila. Ja sam na brzinu savila sarmu, Čovek je popravio policu u kupatilu. Onda sam ja nalakirala nokte na nogama! Hej, nogama! On je otvorio pivo, meni somersbi. Zatim smo se poizvrtali po sofi i gledali svetsko prvenstvo u košarci. Kakvo je to veče bilo! Imam sliku!! Da se pamti! Iako bi istinski navijači da zaborave srpski gubitak u finalu. Ali mi sami! Bez dece! Mogli smo da biramo šta ćemo da gledamo, dok nismo pospali tako polusedeći.

Zato sam velike nade polagala u četrdesete. Nova, ali zrela mladost, a deca već ojačala, osamostalila se što se hrane i kupatila tiče. Tako smo se u naletu snage i mladosti, odselili u Norvešku. E, tu sam doživela pravu krizu koja me je bezbolno i neosetno provukla kroz srednje godine — krizu identiteta. Ko je sad pa ovo od one žene bez dlake na jeziku do žene bez jezika?! Kao što kažeš da će tebe zaobići kriza srednjih godina, tako i ja nikad nisam bila u srednjim godinama. Iz tridesetih sam odjednom prešla u pedesete, a to sam shvatila kada sam vrlo spontano, dobrovoljno i s radočću uparila crvenu haljinu sa firmiranom šerpom, umesto sa cipelama! Znaš kakva je šerpa?! Vredi svaku krunu! Nema bolje ni sarme, ni punjenih paprika nego iz nje! Tada mi je bilo jasno da sam neosetno i bezbolno preskočila botoks i ostale umetke, pa i 15 godina mlađe tipove. Kupila sam i komplet tepsija da mi se slažu uz šerpu, a počela sam i da briljiram sa tortama. Kao odraz koliko-tolike ženstvenosti i veze sa nekadašnjom samom sobom negovala sam dugu talasastu kosu i maskaru. Za toliko sam bila u mogućnosti. U vrtiću sam čuvala bebe čiji su roditelji većinom rođeni kad sam ja već studirala. Dakle, nije bilo ni krize da će do krize doći. Išlo mi je na ruku i to što se u Norveškoj neguje i ceni prirodna lepota, znači, ili jesi ili nisi.

 

A pošto pitaš o muškinju u Norveškoj, imam utisak da oni nikad ni ne odrastu. Ili se rode odrasli, ako me razumeš. Oni uvek izgledaju isto, rade isto i ponašaju se isto. Od kako se rode nešto treniraju, neguju stil zategnute praćke, skijaju i voze bicikle i munje se na firmiranu sportsku opremu. Usput grade karijere i zasnivaju porodice. Kad nešto neće onda to promene, svejedno u kojim godinama. Ženu, auto, kuću, brod, posao. Pa i pol ako im je bas toliko dozlogrdilo. Ja sa nevelikim norveškim stažom imam samo u krugu mojih poznanika ilustracije za sve osim za ovo poslednje navedeno. Poznajem profesore koji su otišli da rade u vrtić, kao i vaspitače što sad u miru i blaženoj tišini teraju metro. Znam za slučajeve koji su drugi put studirali sa 50, niko ih nije pogledao popreko, naprotiv divili su im se, te su neki sad priholozi, neki medicinske sestre. Jednom zubaru je svega bilo dosta, te danas vodi firmu za trgovinu nekretninama. Ja sve češće mislim da je vreme da nastavim tamo gde sam 1992. godine stala sa programiranjem. Jedan je prodao stan i sad živi na brodu. Kada je najmlađe od četvoro dece moje poznanice napustio roditeljsko gnezdo, što uglavnom svi čine kad napune 18 godina, oni su prodali kuću i kola, kupili mali stan, brod i džip sa dva sedišta i sad samo putuju. Kažu, dosta su služili deci. Jedni su opet iznajmili stan na godinu dana u luksuznom delu Osla dok su renovirali svoju, po mojim standardima, cakum-pakum kuću. Meni i Čoveku se čini da oni nemaju nikakve krize. Znaš kako nas dvoje iz ljubomore komentarišemo kad oni to tako nešto iz čista mira? Zaludan pop i koze krštava!

Poznajem primerke u ranim dvadesetim koji imaju devojke, drugarice iz škola, u koje su zaljubljeni i žele da zajedno provedu život. Znam i neke koji se u svojim devedesetim, takođe zabavljaju sa drugaricama iz srednje sa željom da ostanu zajedno do kraja života. Neki su se razvodili u tridesetim, neki u pedesetim, a neki su u tome uspevali više puta. Drugi se, opet, nikad nisu ni venčali, iako su ceo život zajedno. Pojedini su venčani još od fakultetskih dana. Takođe, poznajem par koji se venčao nakon 27 godina zajedničkog života. Imali su pravu pravcatu svadbu, a mlada prelepu venčanicu. Ne sećam se da li je kćerka ili sinovljeva devojka uhvatila bidermajer. Svi su se ludo zabavili.

U Norveškoj nema očekivanja sredine, familije, komšija, ni šire društvene zajednice. Naprotiv, možeš da radiš šta hoćeš i kad hoćeš sve dok ne ugrožavaš prava nekog drugog na takođe sopstveni izbor.

Tako da ne znam da li oni imaju krizu srednjih godina, jer iz naše zavideće perspektive izgleda kao da žive punim plućima. Najstariji se, čini se, najbolje zabavljaju. Oni niša ne moraju, ali zato ništa ne propuštaju. Želja za životom donosi im uživanje u koncertima, druženjima, putovanjima, pa eto i zaljubljivanja „pod stare dane”.

Možda Čovek zna nešto više o krizi srednjih godina kod ovdašnjeg muškinja. Ja vidim da je i on počeo da neguje taj „praćka stil”, vozi bicikl i kajak, trenira, kao da će u nekom od narednih filmova koje budu snimali u Norveškoj da igra dublera Džejmsa Bonda. Nema para za porše ili ferari, ali je od opštine, u skladu sa politikom očuvanja klime, dobio gume sa kramponima, te može da bicikla cele zime ako hoće. Često stoji na putu meni, mojoj karijeri i sreći sa tepsijama i kaže: „Caco, mislim da nam ne trebaju sve te torte”. Ja kažem „Ama Čoveče, kako da ih usavršavam ako ih ne vežbam? Kako ja ne stojim na putu tvom vežbanju i usavršavanju, tako očekujem da ti ne stojiš na mom. Inače ću te prijaviti Komitetu za rodnu ravnopravnost!”.

A na poslu, šta da ti kažem, blažen je među ženama. Jedan je pred penzijom, drugi je gej, i najzad treći je Čovek u epicentru medicinskih sestara. Nije mu lako, nije ni čudo što trenira. Bolje da ti sam opriča, i to direktno u inboks. Otkud znam na šta ga ti pozaljubljivani devedesetogodišnji pacijenti inspirišu, moj ti!

Najzad, što se tiče precednika. Kralj nam se obraća dvaput godišnje, pred jesenje zasedanje parlamenta i pred Božić. Oba puta zvuči kao stand up komičar. Voljen je među narodom, čak i republikancima. Premijer se obraća samo kad ga nešto pitaju. Skoro je dobio tri minuta u dnevniku da obrazloži budžet. Jedva je izvukao živu glavu, jer ga je voditelj davio ko zmija žabu oko jednog pitanja.

Tako da mi se sve čini da nije do krize srednjih godina, već do precednika”.

Comments

comments