Zvezdano nebo, Foto: G. Jorganovich
Opsednuta Mesecom, te norveškim nebom
– Pogledajte koliki je Mesec – viknuh.
– Vidi, stvarno! Izgleda kao rep od ajkule – nadoveza se Čovek.
– Kako ga je neobično oblak sakrio, a pun je – gledam ga očima sanjara.
– Nije pun. Ni jedan oblak ne bi mogao tako precizno da ga prekrije – uči me Čovek.
Hm, odmah dovodim u pitanje to što Čovek govori, te oštrim prvo na levo, pa na desno oko, sad već i pomalo dalekovida, ali ništa manje opsednuta Mesecom. Moram da priznam da je u pravu, iako to ne izgovaram, jer izoštravam da se Mesec do pola sakrio iza oblačka na kasnovečernjem nebu.
Kada sam bila mnogo mlada, šifra u radio programima mi je bila upravo “Opsednuta mesecom”. Smišljala sam smešne grafite, poruke lične i nelične prirode, duhovito odgovarala na pitanja i veoma često osvajala nagrade. Hoću reći briljirala u duhovitosti. Toliko sam ja bila opsednuta Mesecom (očekivali ste da ću napisati duhovita?!) da sam osim šifre imala i grafit vezan za tog divnog Zemljinog vernog pratioca. Čime jedan mladi čovek može i da bude opsednut dok veselih osamdesetih odrasta uz umorne i ranoležuće babu i dedu, a jedini program koji ima je onaj na vedrom zvezdanom nebu.
– Mama, što jednostavno nisli gledala televizor?! – čudile su se moje male devojčice kako sam uopšte mogla da zapadnem u situaciju da mi bude dosadno.
– Zato što jednostavno nismo imali televizor. Mada meni nije bilo dosadno, vi ne možete da zamislite čega sve ima na letnjem zvezdanom nebu podno jedne planine, čiji vazduh nije zagađen ničim, niti ometen svetlošću. A tek kad se s vremena na vreme pojavi nasmejano Mesečevo lice, sa njegovim okicama…
Blago je reći da sam mojoj deci totalno nezanimljiva. Tek im je neshvatljivo da sam osvajala nagrade kao duhovita. Petra se jednom sita iscerekala kad je negde pročitala da sam humorista. Baš je smešno, gunđala sam! Samo se više čudila i smejala kad je čula da je naš voljeni, iako strogi ali pravični, drugar zvani Techa skakao i cepao grlo na pank koncertu!
Otuda moja opsednutost Mesecom, mojim drugarom i saveznikom podno Medvednika, tokom dugih letnjih, pa i podosadnih meseci.
Prvu noć, kada smo pre devet godina sleteli u Norvešku i izašli iz aerodroma, sačekao nas je, ne mogu baš da kažem – niko dugi nego Mesec, jer nas je sačekao i Techa, ali nas je dočekao ogroman norveški Mesec!
Sleteli smo na drugu planetu, sreli smo Tatataju i Čoveka posle osam meseci, svi smo opet bili zajedno, preselili smo se u Norvešku, sletanje je bilo bezbolno, nismo izgubili ni jedan od šest kofera, na pasoškoj kontroli su nam poželeli dobrodošlicu… Ja sam izašla iz zgrade i rekla:
– Iii-ju, koliki Mesec!!!
Tako smo se i ovo veče vozili, dok je meni srce bilo na mestu. Svi smo bili zajedno, samo smo osim Teche imali kera,border koliju su sve ovce, to jest svi mi, bili na broju, sve je bilo potaman. Vozili smo veliko dete Iskru s posla… Tačnije Iskra, koja uči vožnju uz tatu sa važećom norveškom dozvolom, jer moja srpska – puj pike ne važi, uprkos decenijskom vozačkom stažu na srpskim drumovima, vozila je nas sve koji smo došli da je pokupimo, s jednog na drugi kraj Osla. Veče je bilo mirno kao scena u filmu Larša fon Trira, jedrilice su još uvek bile u zalivu obasjanom jakom mesečinom, saobraćaj je tekao usporeno kao što i uvek teče osloškim ulicama. Tata je učio dete da ako je ograničenje 60 ne mora baš da vozi 49, jer to može da nervira druge vozače, kao što, na primer, nervira njega. Zašto voze ispod ograničenja!? Ama, Čoveče, ograničenje je gornje! Nigde ne stoji koliko je donje ograničenje, a Norvežani, ljudi, ne žure nigde. Mlađe dete Petra je slušalo muziku, pas je spavao pozadi u kavezu, a dete vozač je zadovoljno čavrljalo nakon uspešno završene smene. Neki pacijenti su se i zaljubili jedni u druge, iako u svojim srednjim devedesetim… Svojim veselim devedesetim! Ma veče da ponese naslov „Život je lep“, sve dok ja nisam ciknuvši uprla prst u ogromnu mesečevu četvrtku.
– Pa kako je moguće da nije pun Mesec, a da bude toliki!? Iskra, koja je sada mesečeva mena? – pitam dete koje je skoncentrisano na večernju vožnju pod žižećim osloškim štedljivim lampionima. Em čuvaju klimu, em štede budžet, em ti naprežu vid i vežbaju oči. Nije ni čudo što sam oćoravila.
– Nikada me nisu zanimale mesečeve mene – odgovara smireno Iskra i daje žmigavac, da obiđe autobus koji se odvajao ka stajalištu.
– Nisu te zanimale mesečeve mene – kriknula je sa zadnjeg sedišta Opsednuta mesecom, kojoj je omiljeni predmet, nakon programiranja i hemije, bila astronomija, a novine Galaksija. Otud je završila na novinarstvu, u valjevskom nedeljniku. Galaksija!? Caco!
– Možda ne znaš šta su mesečeve mene? Kako se kažu mesečeve mene na norveškom? – mislim da je nemoguće da nekog ne zanimaju, pogotovo ako nosi moje gene.
– Mama, znam šta su mesečeve mene, ali me ne zanimaju – kaže dete, i ovog puta veoma smireno. Biće ona, vidim, odličan norveški vozač!
Sedim i ne verujem. Sva sreća da sedim. Koga još ne zanimaju mesečeve mene?! Pogotovo kad je mesec toliki, a samo ga se vidi četvrtka. Čovek priča nešto detetu o tome kako se puni baterija na našem autu, kad pritisneš B, pa auto sam niz drum koči. Dete upija, klimajući glavom.
– Ene! Sklonio se oblak – viknuh! – Ipak je bio prekriven.
– Jeste, ali je i dalje samo pola Meseca – pokušava Čovek da me se otrese kao dosadne ose.
– Da, ali kako onda može biti na istoku, a toliki u ovo doba!?
Okej, shvatam da nemam sagovornike među ovim norveškim vozačima, te grozničavo tražim pomoć prijatelja Guglivoja. Svest mi se dobrano suzila, te u pretraživač ukucavam pitanje „koja je danas mesečeva mena?”, pa shvatam da mi gugl izbacuje sva rešenja koja sadrže ovu moju postavku.
Kada je vidljiva poslednja četvrt? – preslišavam se u sebi astronomiju, dok samo jasno pamtim da pun mesec izlazi na istoku uveče, a zalazi na zapadu ujutro, kao i da je mlad mesec vidljiv preko dana. Ali šta je sa ovo pola Meseca neviđenog formata, što mi večeras ne da mira!? Toliki Mesec može da se vidi samo kao pun, ili super Mesec kad je najbliže Zemlji, ali ovo je samo njegova (veća) polovina. Polako, kažem sebi i smirujem misli, ako je izašao na istoku sada, uveče, onda mora biti pun. S obzirom da očigledno nije pun, otkud onda na istoku!?! Ili nije ni Mesec!? Caco, crna ženo, pa tamo i nije istok!! U Norveškoj si, ženska glavo, tamo je jug, shvatam s olakšanjem. Tačno je da Sunce tamo izlazi, ali tako je samo u toku zime, inače leti izlazi na severu.
– Gde je uopšte ovde istok?- pitam sa zadnjeg sedišta, dok tatu i dete opasno nerviraju oni što ne daju žmigavce kad skreću. Ti i mene nerviraju! Naplaćivala bih kazne svima koji ne daju žmigavce ovde, kao i onima koji trube u Srbiji!
Ostavši bez odogovora, shvatam da ću morati da čekam do proleća, kad Sunce počne da se vraća sa juga i najbliže je svom prirodnom ponašanju, to jest kretanju istok – zapad. Kako misliš da se Sunce vraća, pitam samu sebe!? I Norvežani kažu “vraća nam se Sunce”! Pa ne okreće se Sunce oko Zemlje, već obratno. Zemlja je pokretna, Sunce je tamo gde jeste. To znači da se Zemlja, krećući se kroz orbitu, udalji od Sunca, te nakrivi severni pol, to jest nas, još dalje od izvora života. Nije ni čudo što se ovde zimi kaže “nije mi do života”. Zato je Sunce bliže nama leti, nego ekvatoru, iako je ovde niža temperatura nego u Sahari, mada je more ledeno, ali je dan gotovo do ponoći, a već od posle ponoći. Kristalno jasno! Poput nekog vica smešnog samo nama programerima: “Zašto je voz brži danju, nego po šinama? Zato što je noću hladnije, nego napolju”
Ponosna na sebe shvatam dve stvari, da sam i sama, kao i Norvežani, govorila da Sunce ide ka jugu i da se vraća ka nama, i druga, da i dalje ne znam gde je istok. Sunce leti izlazi toliko severno, da gotovo dodirne zapad. Obiđe ceo krug preko zenita, nekako sve vreme sija u teme, dok zimi bije isključivo u oči. Probaj da voziš zimi ili da napraviš dobru fotku dok je Sunce neprekidno na horizontu.
– Iskrice, puna si pameti što nisi čekala zimu da učiš tu vožnu – hvalim dete.
– Što mama, zbog leda?
– Jok, nego što je Sunce sve vreme na horizontu – tajac u autu, razmišljaju da li je moguće da sam ironična prema detetu, ili samo nisu sigurni šta hoću da kažem.
Elem, vraćam se samoj sebi, dakle uveče leti, Sunce se spusti na zapad, ali toliko severno, da gotovo dodirne tačku sa koje je izašlo. S obzirom da pravog mraka i ne bude, jer sunčeva fotosfera nikad nije ni sasvim zašla, ono je već počelo da izlazi, te je teško reći da li je svetlo od jutarnjeg ili večernjeg Sunca. I kako onda čovek može da bude ravnodušan prema nebu! Pogotovo u Norveškoj.
Lako je ovima u egzotičnoj Australiji sa tamošnjih ozloglašenih “20 smrtonosnih”, što sve vreme moraju da gledaju oko sebe i pred noge. Evo moji prijatelji su u sopstvenoj šupi nabasali na nešto poput plazucave šišteće zmije u telu iguane, a što se nakon 180 australijskih dolara i tamošnje spasilačke službe, ispostavilo da je bezopasni gušter “maskiran” u otrovnicu, ljubičastog jezika. Ovde, u Norveškoj, čovek nema razloga da gleda pred noge, čak ni kad su sneg i led. Tad se zapravo i ne preporučuje da se gleda pred noge, jer bi čovek lako mogao da odustane od izlaska iz kuće. Zato krampone na cipele, ruke van džepova, i šta ti Bog da.
Na kraju, pošto sam ih ometala u vožnji i išla na živce ko dosadna zolja, Čovek je izguglao da je sada prva četvrt, a da je pravac u kojem se naš auto kreće jug, i da je najbolji dokaz za to naša adresa koja se zove Južna Severna plaža 18c.
Pa nas ti nađi ovde bez kompasa! Džaba ti i Sunce i Mesec i mahovina. Tačno da čovek izludi.
Poslednji komentari