Moja baba je nabolji kandidat za urednika crne hronike. Pre nego što mi dođe u goste, ja moram da popijem čašu vode i kocku šećera.
– Cale, znaš li ko je poginuo? – započinje ona naš susret.
– Ko? – pitam sledivši se.
– Znaš Vukašina što ima kuću iza Dragićeve, tamo iza brda?
– Kako je poginuo?
– Ko? – odgovara baba pitanjem.
– Pa, Vukašin – čudim se da je već postala senilna.
– Bože me se oprosti – prekrsti se baba. – Šta pričaš, nije Vukašin poginuo! Ustanem ja juče, još se nije bilo razdanilo… – počinje ona priču „od istorijskog AVNOJ-a“.
Ja sam lagano jela, oprala sudove, skuvala kafu, ali se ona nije predavala..
– I kaže meni Miško, spremi se ja ću te voziti.
– Dokle? – pokušavam lukavstvom da izvučem ko je poginuo, ali ne da se baba prevariti.
– Na sahranu, neće me valjda na vašar voditi! – ljuti se ona što je ne slušam pažljivo.
– Čiju sahranu, baba! – viknula sam na kraju potpuno van sebe.
– Živčana li je ova današnja omladina – zaključuje ona naglas. – Pa, Mićinu! Neću ti ništa više pričati kada si takva – obeća mi baba.
Kada sam o tome pričala sa drugaricom, saznala sam da nisam usamljen slučaj.
– Sestro slatka, ti bar ne živiš sa njom! Ja kako uđem u kuću, ona podnosi izveštaj: Marina, ubio se komšija iz starog komšiluka, ženi je pozlilo, a ne znaju gde im je dete. Na magistrali su zgažena četiri psa, ostali psi ih razvlače. Opet su se tukli naši rođaci, ona će morati da odleži u bolnici – priča jedna.
– Znate kako mene moja budi za posao? Ustaj, nećeš stići da pogledaš umrlicu moje drugarice. Umrla jadna juče. Ako, i mučila se mnogo.
To me podseti na jedan šašav grafit. „Ovako se moja baba molila Bogu: Bože, daj da mi rođaci umru i ne gledaju kako ja patim“.
Da nema veze gde baba živi potvrđuje i priča mog druga iz Beograda.
– Ona čim ustane počinje da mi peva bluz: pošao jutros čovek u prodavnicu…išao trotoarom…pošao da pređe ulicu….i zgazi ga tramvaj! Ja joj kažem: Diko, šteta što nisi crnkinja, pa da prodaješ svoje priče sa tužnim krajem koje crnci zovu bluz.
Mnogi od nas odrasli su uz dede i babe. Sećam se jedne iz starog komšiluka, ovako je govorila unučićima:
– Nemoj to čvakati, udariće te struja. Pazi kako prelaziš ulicu, udariće te kola. Ne stavljaj točkove na noge, poginućeš. Ne peni se na drvo, slomićeš vrat!
Nisu sve babe surove, ima i surovijih.
Umesti priča o Ivici i Marici, meni je baba pričala „istinite“ priče o vampirima.
– Siđem ja na reku da perem platno, kad vidim ustade vampir pa krete ka meni. Ja brzo pređem preko vode da me ne pojede, jer on ne sme da pređe – pričala je ona vrlo uverljivo, tako da sada ne smem da gledam ni Dosije X zbog straha od iracionalnog.
Naše babe su ipak dobre i pune ljubavi prema svojim unučićima, samo neke to nespretno izražavaju. Evo kako mog druga baba zove na ručak:
– Miko, sunce babino, ljubi te baba, hoćeš jesti ovu sarmu ili da je baba baci svinjama?
(Cyber baja, 2002.)
Poslednji komentari