Ne računajući Čoveka (sa naslovne strane) i decu
Prošetala sam psa po nečemu što nije ni kiša ni sneg, a što pri tlu menja pravac te pada pravo u oči. Norvežani bi to nazvali šlud, mi bi verovatno rekli susnežica. Banaćani te i Čovek bi rekli „kenja”. Išli smo u obližnju šumu da trči slobodno i „traži zeca“, što je on i radio u svim pravcima, jer nikad se ne zna odakle zec može da iskoči. Pogotovo ako nemaš pojma ni kako izgleda, jer nisi lovački već ovčarski pas. Ja sam probla da ne padnem i ne „slomim vrat“, jer ništa nije klizavije od mokrog lišća nalepljenog preko plitkog četinarskog korenja. Često se pitam kako je uopšte moguće da su ovoliko pošumljeni na gomili stenja i kamenja po kojoj se rasprostire Norveška. Kada smo se vratili kući, pas je bio umeljan od blata, lišća i sreće iako nije nahvatao zeca, pa sam morala da ga kupam. Po njegovom mišljenju, bolje bi bilo da ga nisam ni izvodila. Preseli su mu i šetnja i svež vazduh i valjanje po mokroj šumi. Durio se, krutio i pokušavao da utekne iz tesne tuš-kabine, ali nije imao kud. Mene su zabolele ruke od guranja sa ukrućenim psom, kao da sam okupala kravu, a ne ljubimca od 28 kila. Kad je izašao iz zatočeništva tuš-kabine, do mile volje se istresao na kupatilskoj slobodi, pa još jednom u hodniku, te se uvaljao u svoj krevet ne bi li sa sebe skinuo bar deo preterane čistoće. Dahtao je kao blesav da bi se izborio sa stresom i suzdržao da me ne ujede jednom za sva nevoljna tuširanja. U snižavanju nivoa adrenalina pribegavao je okretanju glave od mene i izbeganju bilo kakvog kontakta, na najočigledniji način – potpunim ignorisanjem! Nije hteo ni da čuje da dođe da ga pomirišem! I tako sve dok kasnije tog dana nisam sela da učim. Popeo se na stolicu do moje i gurao me šapom, „igraj se sa mnom, igraj se sa mnom”.
Caco, ne volim te više
Nakon što sam okupala kuče, oprala sam tuš-kabinu, prebrisala mokro kupatilo, pločice, pola predsoblja i dobar deo spavaće sobe gde se nalazi njegov krevet, kako mi se ne bi podigao parket. Naravno, i sama se presvukla i zamenila peškire koji su visili u kupatilu. Mrzela sam po ko zna koji put što sam slabić, jer ga nisam naučila na fen od malih nogu, već koristim brojne peškire koji su potpuno bespomoćni pred količinom njegove dlake i vlage.
Kada sam se izborila sa psom, mokrim peškirima, čarapama i patosima, zalila sam 46 sobnih biljaka i dve „vanjske“ koje pokušavam da održim u životu do sledećeg proleća, dakle juna. Nije ni čudo što mi biljke bujaju, kad je tolika vlaga u kući! Ne moram uopšte da ih prskam, dovoljno je da istuširam kera i pustim ga u dnevnu sobu! Tokom detaljnog pregleda zemlje, što činim pred svako zalivanje cveća, ispostavilo se da je korenje orhideja belo, što je značilo da im treba dobro tuširanje. Orhideje su za razliku od kera zahvalne kad ih tuširam i zato je bar pet od 11 stalno u cvatu. I ne samo da ih tuširam, već ih i tetošim, pa ih premeštam po kući u zavisnosti od godišnjeg doba, odnosno količine svetlosti i jačine kojom sunce bije u prozor.
Društvance koje voli tuš
S obzirom da je sada sunce s pticama na jugu, te ga na našim velikim prozorima okrenutim istok – zapad gotovo i nema, biljkama treba ekstra nega. Da ne napominjem da to „daleko je sunce” izlazi oko devet, a zalazi već oko tri, te sve da obasja naše prozore, opet ga ne bi bilo dovoljno zbog daljine, intenziteta i kratkoće. Kratko rečeno, morala sam da prehranim velike biljke, njih sedam, koje se najviše muče sa nedostatkom svetla, jer prozori nisu baš toliki da se i one spakuju pored orhideja. Obaška što se u stanu ništa ne bi videlo. Sve je bilo mnogo lakše dok smo živeli u kući sa velikim prozorima. Kuća je imala prozore ka svim stranama sveta, te je sunce obasjavalo naše biljke tokom cele godine. Nisam morala ni da im proveravam zemlju, ni da ih tuširam. Jedino je Čovek morao redovno da održava prozore.
Elem, mlađe dete Petru sam zamolila da opere liske, kako bih što pre sela da učim za (na)dolazeći ispit. Dete se pitalo kako se pravi voda, a kako sapunica i u čemu, te gde da pridržava lisku, a da je ne pokida. Koja je krpa dovoljno meka za osetljive liske, gde je sapunica kojom se pere cveće i da li mora da stavi rukavice da zaštiti ručice od ekološkog, biljnog sapuna. Objasnila sam joj jednostavno:
„Zaboravi! Stavi rukavice, operi lavaboe! Oni dobro trpe svaku krpu, a posebno se raduju pritisku!“ Dete nije videlo mesta za moju ironiju nakon svojih pitanja, ali me je poslušalo i opralo lavabo u kupatilu. Isti onaj koji sam već prebrisala nakon kerećeg otresanja, dok je lavabo u wc-u demonstrativno zaobiđen u širokom luku, baš kao što pas zaobilazi mene posle tuširanja. Kako svi uče jedni od drugih, a ni jedno da nauči nešto od mene, mislim se!
Teška srca i griže savesti zažmurila sam pred prašnjavim liskama fikusa imigranta, koji je od grančice iz Tešnjara izrastao u visokog, tankog norveškog momka, a zatim se i raskrupnjao u svim pravcima zahvaljujući srpskim genima. Zbog pomenutog doba mraka i pomrčine prošle godine izgubio je puno liski, tako da ovu godinu pokušavamo da dočekamo spremnije. Čovek je dobio lakši zadatak od onog koji je imao dok smo živeli u kući, ovog puta samo da nađe specijalne lampe koje bi fikusu zamenjivale sunčevu svetlost. Međutim, te svetiljke koštaju više nego da fikusa neko seli na jug svake zime. Dala sam zadatak pogrešnom čoveku!
„Caco, nigde ne mogu da nađem te lampe. Izgleda da se ne prodaju u Norveškoj”.
Lisnata okupacija prozora
Otud sva briga i drama oko sobnih biljaka, kao i lisnata okupacija prozora, koja za prednost ima da ne moramo da kupujemo zavese. Tokom kratkog letnjeg perioda, ali sa gotovo celodnevnim suncem koje u junu i julu zaboravi da zađe, na prvoj liniji odbrane su kaktusi. Mi smo mini-kaktuse koje su kćerke kupile kao ukrase za svoje sobe, a što je svako dete koje je bilo u gostima proveravalo da li su pravi, četiri puta presađivali! Da imam po kome da ih pošaljem u Srbiju, u Valjevo, pa da ih moj Čika Milan zasadi u džinovske saksije i drži leti ispred ordinacije, svako bi mu pozavideo.
„Milane, odakle ti ovi kaktusi u ovoj veličini!? Viđali smo ih samo kao malecke?” „Ma ne pitajte me ništa, Caca se igra sa njima, gaji ih uz sunčani prozor, pa kad ne zna šta će s njima, ona šalje meni. Tako mi je ostavila i onaj veliki fikus što je u čekaonici ispred ordinacije i difenbahiju. Ne znam nikoga kome tako od ruke ide sa cvećem, kao meni i njoj”, zamišljala sam mog dragog Čika Milana sa kojim sam osim dvorišta delila i ljubav prema cveću. Ima tu nečeg između nas iz starijih generacija i odnosa prema biljkama. Tako ja moje bodljikave prijatelje seljakam s prozora na policu i obratno, u skladu sa godišnjim dobima. Plus ih držim u terakota saksijama kako bi se osećali baš kao kod kuće u Meksiku, iako mi se terakota saksije nikako ne uklapaju u enterijer.
Ostale biljke trpe saksije koje su im date i koje su bile u skladu s mojom platežnom moći. Tek mi one ne idu uz novi vuneni tepih! Mafinov kavez se ne uklapa ni uz šta, al mi se bar pas uklapa uz tepih od vune. Mislim obratno, tepih sam kupila ne bi li pas koji se nikad nije sreo sa ovcom video bar neki smisao u životu. Kavez mi pogotovo ne ide uz moj slobodarski duh, ali pas hoće da spava u njemu, pa da gori zemlja. Psu je kavez kućica-slobodica, izolacija, mir, sigurnost i čist užitak. U Norveškoj psi imaju kaveze od kada kao malecki stignu u novi dom, što im je sigurna zona dok se ne razbaškare po sofama. Mnogo lekcija o kavezima smo savladali Čovek i ja pre nego što smo kupili psa, a nakon što sam ja prodala očevinu. Kao što su lekcije nalagale, kupovali smo kaveze u skladu sa Mafinovim razvojem od osam do 28 kila. Sreća je da su mnogi bili u sličnoj situaciji, tako da je berza kaveza vrlo povoljna za nas koji prve dve godine kupujemo i prodajemo kereću nepokretnu imovinu. Pogotovo u prvim mesecima kada rastu geometrijskom progresijom. Jednom smo kupili kavez, koji je već kad je stigao bio tesan za brzorastućeg Mafina, te smo ga odmah vratili na tržište. Prodat je istog dana.
Zašto nismo odmah kupili najveći kavez? Zato što lekcije kažu da ker mora da ima kavez prilagođen veličini. Što će reći da mu bude kućica gde samo spava i boravi, ali nikako toliko komforna da mu padne na pamet da u njoj sagradi i toalet. Znači, wc mora biti poljski. Pride što im je sigurnije i udobnije u što tešnjoj jazbini, kažu kučeći eksperti.
Moja kuća, moja pravila
Zahvaljujući psećem kavezu imamo jednu fotelju manje, ali šta je preče njegova sreća ili moj sobni dizajn. Već sam pomenula da ima i krevet, koji mu služi da se istrlja nakon kupanja, odnese neku glodalicu i glođe je na miru i da nama smeta (krevet) zbog svoje veličine. On mi se tek ne uklapa ni uz šta u spavaćoj sobi, jer je razglavljen i isflekan. O kupovini novog kreveta nema govora, jer je stanje na berzi pokretnina veoma nepovoljno, s obzirom da se kupuju isključivo novi.
Kad sam već spala s nogu, došao je na red ljubimac broj tri, hleb od kiselog testa. To mi je nova zanimacija, jer je zdrav i vrlo zasićujući. Testo ne traži previše, jednu staklenu teglu s poklopcem i još jednu kada se aktivira taj takozvani starter. Odmerila sam podjednaku količinu kiselog testa, brašna i vode, izmešala i ostavila da se u polupoklopljenoj tegli aktivira na sobnoj temperaturi. Od ove operacije do kriške hleba spremne za premaz ekološkim džemom og norveških jagoda prođe od 15 do 20 sati, uz razna razvačenja, presavijanja na pola sata, nadolaženja na toplom i odmaranja testa u frižideru. Međutim, ukus je vredan svih kilovata skupe struje koja se pogori za zagrevanje rerne i pečenje hleba na 240 stepeni. Onda sam dohranila kiselo testo – majku bazu koja živi i radi u fižideru, takođe istom razmerom brašna i vode.
Caco, dosta si piljila u ekran!
Osim što sam spala s nogu, otpale su mi i ruke, ali sam se dovukla do stola i sela da učim za predstojeći ispit. Iz prikrajka iz svoje viseće kućice gledao me je pauk. Srećom neveliki i, još većom srećom, samostalni kućni ljubimac. Što se manje dira, tim bolje napreduje! Ker me je napao s desna. Zaboravio je da sam ga kupala, spustio je šapu na laptop i doneo loptu. Da se igramo. Ignorisala sam ga. Griža savesti me je slamala pred nagomilanim gradivom i umornim telom.
U tom uđe malo dete i zacvrkuta:
— Mama, kad ćemo mi dobiti macu!?
Poslednji komentari