Kako smo upecali Iskru
Znala sam da sam ostala trudna istog trena kada je Čovek neku moju reakciju protumačio onako kako samo on ume – pogrešno! Čak da ništa nisam znala o začeću mogla sam da pretpostavim da ako se već tokom seksa ostaje u drugom stanju, onda za to nema pogodnijeg dana od sredine ciklusa! Ali šta vredi kad sam se udala za stranca, za drugi mentalitet, čije interpretacije i moje reči uglavnom nisu u saglasju! Nedugo zatim zvala sam najboljeg Doktora i kroz suze koje su grunule kao bujični potok pokušala da kažem da mi kasni četiri dana.
– Čekajte, ništa vas ne razumem… – prepao se Doktor, svakojakih se već vesti naslušao od mene.
– Ni on me nije razumeoooooo, ništa me ne razume, sve sam tumači, kasni mi četiriiiii danaaaa – buaaaaaa.
– O, pa čestitam – odahnuo je veselo.
Naravno da sam bila ljuta na njega kao i na Čoveka! Očekivala sam više saosećanja, da je možda mogao da kaže “nemojte da se sekirate, možda niste trudni, a možda ste malo trudni, malkice… Nije to ništa, proćiće… ” Međutim, bila sam trudna i tačka. I od toga sam bila prepadnuta i tačka. A šta je više od, tada aktuelne, Koštuničine vlade moglo da me prestravi!? Moje uverenje da je za rođenje i odgoj deteta potreban neko hrabriji i sposobniji od mene. Neko čvrst, jak, manje emotivan i sposoban da izgradi jedan mlad život pored sebe. U Srbiji. S Koštunicom na čelu. Moju nesigurnost u roditeljstvo potpirivala je i strava od simptoma koji su bili stoput gori od PMS-a, te sam političke noćne more začinjavala ličnim strahotama koje se dešavaju meni i mojoj tek začetoj bebi.
– Sve je to normalno! Opustite se i uživajte, vidimo se u ponedeljak! – tešio me je Doktor koji nije mogao da zamisli gde je meni ponedeljak u odnosu na petak!
U ponedeljak, hrabro, sa Čovekom pod miškom krenula sam Doktoru da vidim da li će reći da sam samo malo trudna. Ili da nisam trudna već predozirana stresom! Međutim, kad mi je namazao stomak onim lepkom za tapete, ukucao datum moje poslednje menstruacije i počeo da pilji u računar dok je ultrazvukom razmazivao lepak po mom super ravnom stomaku, bilo mi je jasno da je vrag odneo šalu i da od “trunčicu trudna – nije to ništa” nema baš ništa! Evo kako mi je omiljeni Doktor saopštio radosnu vest:
– Ukucao sam 2004. umesto 2005. godinu, pa je ispalo da ste trudni godinu, četiri nedelje i pet dana – rekao je smejući se naglas.
Baš je bilo smešno! Ne znam samo gde ih nalazim tako neosetljive ja preosetljiva! Izgovorio je to kao da će se svakog časa pojaviti i ostali junaci Montija Pajtona i da ćemo svi izvesti neku uvrnutu britansku šalu na račun stalno trudnih katolkinja. Kao da pred sobom nema ženu koja je prvi put trudna, pod udarom hormona i emocija, pri tom i nije najčitavija, a on to sve zna i prepametan je! Počela sam da plačem od sreće i istovremeno izgovaram “užas, užas”, posle se čudim što me Čovek ne razume.
– Divno, ali nije trenutak, šta ću sa Koštunicom!? – pitala sam Doktora.
– Verujte, nikada nije pravi trenutak, uvek postoji neka loša politička ili ekonomska situacija – oh, da sam znala koliko je bio u pravu.
Kada je moja jača polovina čula radosnu vest, hladni Mađar i bezbrižni Banaćanin rastopio se od suza u čekaonici, pa smo doktor i ja morali da ga tešimo zaboravljajući na moje majčinsko-političke brige. Nakon što sam dobila doktorske preventivne zabrane za prvi trimestar, s radošću sam prihvatila svoju neplaniranu trudnoću i rekla sebi da će sve biti u redu, jer ako je moja baba Olga, tatina majka, mogla da rodi i odgaji sedmoro dece u siromaštvu, a neke i u ratu, mogu i ja jedno. Negde u to vreme i Madona je postala majka…
– Ako je razmažena zvezda Madona mogla da bude trudna, rodi i postane majka, pa možemo i nas dve – zezala se moja prijateljica sa fakulteta.
Tako su Madona i moja dobra baka Olga postale moja podrška. Uverenje da će sve biti ok koje sam sebi dala na početku bilo je najvažnije. Nisam htela da slušam tuđa negativna iskustva, niti sam mislila “jao, moja mama je dobila preeklampsiju, jedva se izvukla i toliko je oštetila zdravlje da nije smela da razmišlja o više dece”. Ne – samo baba Olga (čak ni Stara Sova, i ona je rodila samo moju mamu!) i Madona!
Iako hrabra i racionalna ipak sam imala tri velika straha: da ću zakasniti na porođaj, da će, ako ipak stignem, dežurni doktor biti jedan od meni najomraženijih ginekologa i na kraju da će mi zameniti bebu u porodilištu! S obrzirom da sam tvrdoglavi bik koji se ne predaje lako upisala sam se u Školu roditeljstva, projekat koji je te godine započet pri Domu zdravlja. Tu sam sa drugim trudnicama pila vodu, u trudnoći ste stalno žedni, i učila kako se povijaju bebe, kako im se seku nokti, da im imunitet prvi put sazreva sa četiri godine i zašto je važno dojenje. Sa nama je bio medicinski tim kojeg su činili ginekolog, patronažne sestare, psiholog, pedijatar… Super smo se družili i gradili majčinsko samopouzdanje.
– Ima li neko neku dilemu? – pitao je jednom ginekolog iz tima.
Eto prilike da preradim jedan moj strah, da ga svedem na racionalni nivo! Digla sam ruku i rekla da se bojim da neću stići na sopstveni porođaj.
– Gde živite? – pitao je doktor.
Odgovorila sam da živim u Zbratimljenim gradovima, naselju koje inače od bolničkog kruga deli rečica Ljubostinja, jedna neprometna ulica i bolnička ograda. Smeh je bio zarazan! Smejali su se na sav glas, i medicinari i trudnice, hohoho, hihihi, pa malo zabacivanja glave, pa pridržavanja za ispod stomaka, pa brisanje suza… Meni je bilo milo da sam ih razveselila, ali mi nije bilo do smeha. Kada je povratio dah, doktor je proverio da li se zezam, zna da sam humorista.
– Mrtva sam ozbiljna! Šta ako ne ukapiram da su trudovi i ne stignem do bolnice?
– Predlažem da vaš muž tih dana oko porođaja drži upaljen auto, pa kad budete sigurni da su kontrakcije, on na gas – šalio se doktor.
Opet je usledilo kolektivno hohoho! Međutim, zna čovek da glava trudne žene nije bezazlena stvar, pa se uozbiljio i objasnio da u prvoj trudnoći od prvih trudova do porođaja prođe u proseku 12 sati i savetovao da pratim vreme između kontrakcija te da krenem u bolnicu kada se one počnu javljati na 15-ak minuta.
Evo kako je to izgledalo u mom slučaju, čija je trudnoća prošla baš onako kako sam sebi zadala – kao baba Olginih sedam, lako da lepšeg perioda u životu do tada nisam imala. Čovek, naš drugar Mićica i ja visili smo celu nedelju po Gradcu, iako je bio kraj novembra, a ja sa prebačenim terminom za celih devet dana. Doktor me nije gnjavio da idem u bolnicu jer smo znali i satnicu i datum kada sam ostala trudna, zbog čega se moj “julijanski” kalendar razilazio od lekarsko-projektovanog za sedam dana, ali mi se u ponedeljak već smešilo “održavanje trudnoće”.
– Hoćemo li na Povlen da vidimo gde su te alke što su ih našli? – pitao je Mićica.
– Ne znam baš… Sale, koliko brzo možeš da voziš niz Mravinjce ako mi krenu trudovi? – pitala sam Čoveka. On je garantovao bar 70 km na sat, ali ja nisam bila sigurna koliko je to bezbedno, s obzirom na krivine i uzak put, te ne odosmo.
Nešto iza ponoći, tek što sam bila uhvatila položaj, žignulo me je po dnu stomaka. Cimnula sam Čoveka koji samo što je zaspao u pozi “sam na plaži”.
– Sale, nisam sigurna, ali čini mi se da mi počinju trudovi.
– Ćuti Caco i spavaj, videćemo ujutro.
Jednom da je i Čovek u pravu, pomislila sam i zažmurila, ali me ubrzo nešto preseklo po leđima. Đipila sam u horizontalni položaj koliko sam brzo mogla.
– Sale, Sale, ja ipak mislim da su trudovi… – šaputala sam da ga ne razbudim.
– I ako jesu, znaš da treba 12 sati do porođaja, probaj da spavaš – mudro je zborio Čovek ne otvarajući oči.
Bilo kako bilo, dok sam ja ukapirala da to zaista jesu trudovi, a ne redovna trudnička probadanja, lažne, pripremne kontrakcije, kao ni nogatanja i rukatanja od strane živahne bebe i dok sam Čoveka ubedila u to prošlo je svega sat vremena. A onda još jedno pola sata kada su trudovi sa 15 odjednom sišli na pet minuta. Čovek je jurio krivinama Zbratimljenih, i ko ih napravi bez prečice ka bolnici! a ja sam brojala sve sitnije i disala sve brže… Kao u crtaću, kad na brojaču umesto brojeva izleti “neverovatno, zar ne!”
Jedva smo probudili dežurnog doktora, koji na sreću ne beše onaj iz moje noćne more, a kojeg je više rasanilo Čovekovo prisustvo mom porođaju nego kontrakcije koje nisam mogla da izdržim.
– Ko je kolega, pitao je babicu koja je bila ganuta Čovekovom pažnjom, a što je ovaj (Čovek) kao iskustvo opisao u urnebesnom tekstu “Epigural za muškinje”.
– Dobro sam ja, ne brinite, mene ništa ne boli, Caca se porađa – neka vajda i od hladnoće mog Mađara! I dok su on i dežurni doktor razmenili dve, tri, ko je, čime se bavi, ne slušajući moje zapomaganje “Zašto se ovo trpi!”, rodila se Iskra. Brzo i lako, kako joj ime nalaže, posle nekoliko bolnih kontrakcija i tri-četiri napona izletela je smežurana devojčica i izmenila nam živote. Iskra – najveći benefit mojeg i Čovekovog nerazumevanja!
Sledeći put, kada sam sama odlučila da ostanem u drugom stanju, znala sam kad se to radi. I tog puta sam rekla sebi: baba Olga je rodila sedmoro, možeš i ti dvoje. Ni pred Madonom nisam htela da se obrukam, i ona je rodila dvoje! Ali sam obećala sebi da neću trpeti bolove, te da ću naručiti epidural, a što sam opevala u tekstu “Kako su gurali svi osim mene”. Apsolutno sigurna da sve držim pod kontrolom potcenila sam prvi strah.
–Treće ćeš stvarno roditi u liftu! – smejala se radosna babica koja me i prvi put porađala.
–Neće biti trećeg puta – procedila sam ljuta što sam zakasnila na epidural.
Poslednji komentari