Category: Avanture iz Norveške

Često me pitaju odakle sam i koliko dugo živim u Norveškoj, pogotovo sad kad razumem šta mi govore. Uglavnom ne znam šta da im kažem. Umela bih to da izgovorim na norveškom, čak i u strogom gramatičkom nizu sa minimalnim akcentom našeg ruskog Šerbedžije u američkom trileru, ali nemam tačan odgovor na to pitanje. Niti sam rođena u zemlji iz koje sam doputovala, niti živim u Norveškoj od dana kada sam u nju sletela. A ne ide ni da im zapevam Štulića:

”Nije važno odakle sam,

sve dok znadeš kuda putujem,

deralo me sedam mora,

gorka kora ljute nevolje…”,

jer tek me tada ne bi razumeli. Ako me razumete.

Norvežani važe za hladne ljude, čak više i od Engleza. Na skali toplote koja počinje italijanskim zagrljajem sa dvostrukim cmakanjem, preko francuskog poljupca, engleskog rukovanja na distanci dužine kišobrana, desni kraj drže Norvežani sa svojim”haj!” (zdravo) uzviknutim u prolazu. Iako me ta hladnoća, koja vremenom obuzima i nas tople, užasava, meni je kristalno jasno da Norvežani ne mogu biti topliji kad žive na ovoj hladnoći! Čista posledica evolucije koja im u svakodnevnom životu čuva zdravlje i štedi vreme. Videla bih Špance i Italijane da li bi se onako sočno ljubakali sa svakim koga sretnu da žive na ovih minus 25. A i videla sam ih!

Da mi je neko pre pet godina rekao: spavaćeš na promaji, ventilator ti neće pomoći, deca će ti hteti svaki dan na plažu, jer živećeš u Norveškoj, rekla bih mu: Tarabiću, čime se drogiraš?!

Ne samo što nismo videli način da se odselimo u Norvešku, već nam je i svaka asocijacija vezana za tu zemlju bila polarni medved i Deda mraz. Međutim, čovek nema pojma šta može da doživi, sve dok ne počne iskreno da sanja. Na primer, kažem ja Čoveku u sred najsušnijeg leta u poslednjih 117 godina da bi mi dobro došlo neko rashlađenje.

Ništa lepše od toga da uveseliš drugare, makar i na sopstveni račun. Norvežani su me konačno, posle 138 poslatih prijava za razne vrtiće, škole, biblioteke, modele za zimsku opremu i šminkere, sa kojima sam imala kakvu-takvu tačku preseka, pozvali na intervju za posao. I to bi bila divna vest da nije urnebesna kao sa “Njuz neta”, jer potencijalno zanimanje u ovom trenutku nema ama baš nikakve stvarne veze sa mnom kao komunistom. Hoću da kažem da je uz moju ličnost samo gore pasovalo kada sam davnih godina odlučila da se udam.

Stigne nama nedavno mejl, jedan od šest na dnevnom nivou koliko dobijamo od škole, roditeljskih grupa, horova, orkestara i ostalih aktiviteta u koje su deca uključena, da školski orkestar organizuje lupemarket. Prevedeno na srpski to znači da ga organizuju roditelji dece koja sviraju u orkestru, a u kojem je naše saksofonista. Market je za vikend, a nameštaljka istog u petak popodne posle posla sa kojeg često lakše hodam na rukama nego na nogama.

Svetski Dan sreće Norvežani i ja smo dočekali sa strašnom vešću: Norveška više nije zemlja najsrećnijih ljudi na svetu! Za ovu godinu to je Finska, a moja majka usvojiteljka je pala na očajno drugo mesto, tvrdi svetsko istraživanje. Da je o ovome bio prilog na TV-u, usledio bi Munkov “Krik” preko celog ekrana, ali je “vest” na internetu propraćena panoramom Helsinkija koju ja nisam najbolje ni videla na mom malom telefonu!

Božić mi je počeo još u novembru… imam utisak kao da se u pozadini ove, prve rečenice čuje muzika iz horor filmova. Ugrabila sam priliku i jeftinu kartu da skoknem do Srbije i odnesem tetki lek. Tim povodom bacila sam se u potragu za božićnim poklonima za najbliže, njih dvadeset troje. Iako slovim za idealnog partnera za odlazak u šoping, izabrala sam spas od božićne potrošačke groznice koja u Norveškoj počinje u novembru, a od koje su gore jedino scene iz apokaliptičnih fimova. U Srbiji mi je to bilo jednako jezivo, ali to malo fajta uoči praznika je bar trajalo tri dana. Jok, ovde od novembra do Jula – kako se na norveškom kaže Božić (ništa nije slučajno!)

Prve sedmice je bilo najteže. Rečnikom srpskih tabloida – srpska majka je otišla u vrtić i doživela šok. I to ne samo temperaturni, jer je u vrtiću ceo 21 stepen! Na stranu što ih ništa nisam razumela, a oni su, kao i većina dece, hteli sve i odmah, nego sam morala da gledam kako izlaze napolje po kiši i hladnom vetru. Trećeg vrtićkog dana spasla sam četvoro dece, dvoje sam ubedila da su gladni i da moraju unutra, jedno sam nagovorila da promeni kapu koju ne znam gde je potapalo jer mu je bila na glavi, i jednu bebu sam digla iz polusna i unela u vrtić. Međutim, za peto nije bilo pomoći!

…Japanci šire mape, razmišljam da ih pratim jer ako ko zna kuda dalje, onda to znaju oni. Priključim im se neupadljivo, volim da osetim pripadnost, pogotovo sad u Tuđoj zemlji, te pravac Gradska kuća iznutra, jer i onako odavno nisam posetila mesto slične namene u mom rodnom gradu. Ne verujem da su baš pošli kod gradonačelnika, ali i ako jesu osmehnuću se i kazati: izvinite, neka hvala.

Radno pre podne mi počinje uz citate Alana Forda ne zato što nisam razumela jutarnje vesti na tv-u, osim vremenske prognoze jer sam „bacila pogled“ na grafikon iza voditeljke, već zato što mi treba zalet. Nikad nisam umela da skočim iz mesta, kao da su mi lanci oko članaka, dok bih iz zaleta, čini mi se, svet preskočila. A zašto mi treba zalet kako za buđenje, tako i za učenje?

Norvešku je sredinom proleća zahvatio vreli talas koji je bio treća udarna vest na norveškim vestima. Prva obično bude neki Trampov gaf, druga je nešto što se desilo u svetu i, u skladu sa ovdašnjom dinamikom života, treća je naša – norveška! Meteogram iznad norveške obale bio je tamno narandžast izuzimajući mali deo u polarnom krugu, dok ni unutrašnji, planinski deo zemlje nije mnogo zaostajao u intezitetu rumeno žute.

Naša prva, time i najvažnija, godišnjica (kojoj sad ima već skoro pola godine!) u Norveškoj bila je upravo onakva kakva se poželeti može da bi se zauvek pamtila! Dočekali smo je budni uz Petrino deveto povraćanje tako da se nismo previše stresirali što prethodnih dana ne kupismo vino koje se u Norveškoj prodaje po strogo kontrolisanom radnom vremenu kojem jedino konkuriše radno vreme lekara.