Category: Avanture iz Norveške

Prvu noć, kada smo pre devet godina sleteli u Norvešku i izašli iz aerodroma, sačekao nas je, ne mogu baš da kažem – niko dugi nego Mesec, jer nas je sačekao i Techa, ali nas je dočekao ogroman norveški Mesec!

Sleteli smo na drugu planetu, sreli smo Tatataju i Čoveka posle osam meseci, svi smo opet bila zajedno, preselili smo se u Norvešku, sletanje je bilo bezbolno, nismo izgubili ni jedan od šest kofera, na pasoškoj kontroli su nam poželeli dobrodošlicu… Ja sam izašla iz zgrade i rekla:
-Iii-ju, koliki Mesec!!!

Bila sam u Srbiji posle više od godinu dana, a pre toga nisam bila tri godine. Što bi se reklo – idem retko i tako mi je lakše. Međutim, ovog puta mi je bilo toliko lepo, da sam rekla moram doći opet. Smejala sam se od srca i uživala u društvu mojih prijatelja, koji su gotovo svi do jednog bili divno raspoloženi. Radovali smo se jedni drugima, divno smo se družili, prisećali starih dobrih vremena i naravno više puta dnevno jeli.

-Jesi li sve to pojela danas?! – pitala me je u neverici jedna drugarica, dok sam prepričavala šta sam sve tog dana, iz pristojnosti kao gost, morala da pojedem.

-Nego šta sam!

Zaboravila sam da pomenem i dva parčeta reform torte kod komšinice moje divne tetke. Jer Kavice odjednom više nema, po prvi put meni, njoj već mesecima. Sa putim srcem smo je se prisećali, a Caca tetkina je morala biti uslužena kao da me je tetka lično dočekala. Dakle, počeli smo sa slatkim od šljiva i šumskih jagodica (pa ti izaberi samo jedno!) i vodom, što takođe ne pomenuh prilikom dnevnog prejedanja. Ja sam jedan jednostavan i zahvalan gost, odmah kažem „ne treba ništa, hvala!“, ali zato pojedem sve što se preda me iznese. Milina.

Idem na posao kroz šumu, na kafu kod komšija, da šetam psa, u prodavnicu ili na bazen. Razmišljam da moji valjevski prijatelji ne bi verovali svojim očima kuda prolazim, niti da je norveška šuma leti zapravo prašuma! Tek ne bi verovali da sve staze vode kroz šumu, i one do škole, i do fudbalskih terena, pa i one koje spajaju stambena naselja… Ako nastavite pravo, stižete na voz, ako skrenete levo, eto vas na plaži, ali ako posle 500 metara zavrnete desno, na skijalištu ste za dva minuta. Međutim, ako posle drugog skretanja levo idete napred i samo vučete levo, eto vas na putu za Stokholm! Staza za psihijatrijsku kliniku vodi uzbrdo desno posle železničke stanice, samo što je preko nje (staze) palo drvo, pa se ne može dalje biciklom, ali se može preseći kroz visoko šipražje i korov, koji se ne seku ni za živu glavu, jer samo Norvežani znaju za koga su u beskonačnom lancu ishrane i korisnosti važni žara i čičak! Razmlišljam da kupim go-pro!

“Torba”, virsinem peko maske! Gde mi je torba?! Talas panike obliva me hladnim znojem, ne samo što ne znam gde mi je torba, već i što u deliću sekunde prepoznajem simptom alchajmera – ja se uopšte ne sećam ni kako ona izgleda!!! Tri uzvičnika su malo za kraj ove rečenice. Srećom, svetlost svesti se probija do leve ruke koja se u džepu drži za telefon.

Često me pitaju odakle sam i koliko dugo živim u Norveškoj, pogotovo sad kad razumem šta mi govore. Uglavnom ne znam šta da im kažem. Umela bih to da izgovorim na norveškom, čak i u strogom gramatičkom nizu sa minimalnim akcentom našeg ruskog Šerbedžije u američkom trileru, ali nemam tačan odgovor na to pitanje. Niti sam rođena u zemlji iz koje sam doputovala, niti živim u Norveškoj od dana kada sam u nju sletela. A ne ide ni da im zapevam Štulića:

”Nije važno odakle sam,

sve dok znadeš kuda putujem,

deralo me sedam mora,

gorka kora ljute nevolje…”,

jer tek me tada ne bi razumeli. Ako me razumete.

Norvežani važe za hladne ljude, čak više i od Engleza. Na skali toplote koja počinje italijanskim zagrljajem sa dvostrukim cmakanjem, preko francuskog poljupca, engleskog rukovanja na distanci dužine kišobrana, desni kraj drže Norvežani sa svojim”haj!” (zdravo) uzviknutim u prolazu. Iako me ta hladnoća, koja vremenom obuzima i nas tople, užasava, meni je kristalno jasno da Norvežani ne mogu biti topliji kad žive na ovoj hladnoći! Čista posledica evolucije koja im u svakodnevnom životu čuva zdravlje i štedi vreme. Videla bih Špance i Italijane da li bi se onako sočno ljubakali sa svakim koga sretnu da žive na ovih minus 25. A i videla sam ih!

Da mi je neko pre pet godina rekao: spavaćeš na promaji, ventilator ti neće pomoći, deca će ti hteti svaki dan na plažu, jer živećeš u Norveškoj, rekla bih mu: Tarabiću, čime se drogiraš?!

Ne samo što nismo videli način da se odselimo u Norvešku, već nam je i svaka asocijacija vezana za tu zemlju bila polarni medved i Deda mraz. Međutim, čovek nema pojma šta može da doživi, sve dok ne počne iskreno da sanja. Na primer, kažem ja Čoveku u sred najsušnijeg leta u poslednjih 117 godina da bi mi dobro došlo neko rashlađenje.

Ništa lepše od toga da uveseliš drugare, makar i na sopstveni račun. Norvežani su me konačno, posle 138 poslatih prijava za razne vrtiće, škole, biblioteke, modele za zimsku opremu i šminkere, sa kojima sam imala kakvu-takvu tačku preseka, pozvali na intervju za posao. I to bi bila divna vest da nije urnebesna kao sa “Njuz neta”, jer potencijalno zanimanje u ovom trenutku nema ama baš nikakve stvarne veze sa mnom kao komunistom. Hoću da kažem da je uz moju ličnost samo gore pasovalo kada sam davnih godina odlučila da se udam.

Stigne nama nedavno mejl, jedan od šest na dnevnom nivou koliko dobijamo od škole, roditeljskih grupa, horova, orkestara i ostalih aktiviteta u koje su deca uključena, da školski orkestar organizuje lupemarket. Prevedeno na srpski to znači da ga organizuju roditelji dece koja sviraju u orkestru, a u kojem je naše saksofonista. Market je za vikend, a nameštaljka istog u petak popodne posle posla sa kojeg često lakše hodam na rukama nego na nogama.

Svetski Dan sreće Norvežani i ja smo dočekali sa strašnom vešću: Norveška više nije zemlja najsrećnijih ljudi na svetu! Za ovu godinu to je Finska, a moja majka usvojiteljka je pala na očajno drugo mesto, tvrdi svetsko istraživanje. Da je o ovome bio prilog na TV-u, usledio bi Munkov “Krik” preko celog ekrana, ali je “vest” na internetu propraćena panoramom Helsinkija koju ja nisam najbolje ni videla na mom malom telefonu!

Božić mi je počeo još u novembru… imam utisak kao da se u pozadini ove, prve rečenice čuje muzika iz horor filmova. Ugrabila sam priliku i jeftinu kartu da skoknem do Srbije i odnesem tetki lek. Tim povodom bacila sam se u potragu za božićnim poklonima za najbliže, njih dvadeset troje. Iako slovim za idealnog partnera za odlazak u šoping, izabrala sam spas od božićne potrošačke groznice koja u Norveškoj počinje u novembru, a od koje su gore jedino scene iz apokaliptičnih fimova. U Srbiji mi je to bilo jednako jezivo, ali to malo fajta uoči praznika je bar trajalo tri dana. Jok, ovde od novembra do Jula – kako se na norveškom kaže Božić (ništa nije slučajno!)

Prve sedmice je bilo najteže. Rečnikom srpskih tabloida – srpska majka je otišla u vrtić i doživela šok. I to ne samo temperaturni, jer je u vrtiću ceo 21 stepen! Na stranu što ih ništa nisam razumela, a oni su, kao i većina dece, hteli sve i odmah, nego sam morala da gledam kako izlaze napolje po kiši i hladnom vetru. Trećeg vrtićkog dana spasla sam četvoro dece, dvoje sam ubedila da su gladni i da moraju unutra, jedno sam nagovorila da promeni kapu koju ne znam gde je potapalo jer mu je bila na glavi, i jednu bebu sam digla iz polusna i unela u vrtić. Međutim, za peto nije bilo pomoći!