Category: Avanture iz Norveške

„Draga Caco,

Pišem ti ovo pismo da ti kažem da meni ovih dana svi pričaju da su četrdesete nove tridesete. Kao što i sama znaš, ušao sam u četrdesete i ova fraza mi super zvuči.  Doduše stvarno nemam pojma šta to znači.

U tridesetima sam počeo da ustajem u sedam sati da bih išao na posao i obezbeđivao sredstva za plaćanje računa. Popodne gajenje dece, pa večernje druženje sa ženom. Kako su deca postajala sve starija, sve su kasnije legala, sve manje sam se družio sa ženom, jer smo imali sve više posla i sve ranije sam odlazio na spavanje. Standardnih jedan iza ponoći se pretvorilo u pola 12. Mada razmišljam da je 11 taman. I onda su došle četrdesete i pitanje rađa pitanje da li to život umire ili iz oka laste nestaju.

Prošetala sam psa po nečemu što nije ni kiša ni sneg, a što pri tlu menja pravac te pada pravo u oči. Norvežani bi to nazvali šlud, mi bi verovatno rekli susnežica. Banaćani te i Čovek bi rekli „kenja”. Išli smo u obližnju šumu da trči slobodno i „traži zeca“, što je on i radio u svim pravcima, jer nikad se ne zna odakle zec može da iskoči. Pogotovo ako nemaš pojma ni kako izgleda, jer nisi lovački već ovčarski pas. Ja sam probla da ne padnem i ne „slomim vrat“, jer ništa nije klizavije od mokrog lišća nalepljenog preko plitkog četinarskog korenja. Često se pitam kako je uopšte moguće da su ovoliko pošumljeni na gomili stenja i kamenja po kojoj se rasprostire Norveška.

Jednog hladnog decembarskog dana vraća se Najbolji Gazda svih vremena kući s posla. Nad Valjevom se spustile povlenske magle i pritisnule poglede i vidike. Hladnoća mu se uvukla pod kožu, oseća kako ga iznutra grize. Zapalio bi cigaretu da se malo ugreje, ali ne bi da rizikuje da mu se smrznu prsti koje bi morao da izvuče iz džepova. Ne bi ni da dodatno zagađuje i onako već prezagađeni valjevski vazduh. Možda se nisu ni spustile povlenske magle, napušta ga pesništvo, verovatno se samo smog slegao nad gradom. I polepio na rovljansku maglu, što se igličavo zabija pod kožu. Da nije vlage, možda ne bi bilo ovoliko hladno. Pa ni zagađeno. Zamaskiran kao nindža, kojem (njemu – Gazdi, ne nindži) oči proviruju između kape i kariranog šala, razmišlja kako da se bar uteši, ako ne može već da se ugreje…

Prvu noć, kada smo pre devet godina sleteli u Norvešku i izašli iz aerodroma, sačekao nas je, ne mogu baš da kažem – niko dugi nego Mesec, jer nas je sačekao i Techa, ali nas je dočekao ogroman norveški Mesec!

Sleteli smo na drugu planetu, sreli smo Tatataju i Čoveka posle osam meseci, svi smo opet bila zajedno, preselili smo se u Norvešku, sletanje je bilo bezbolno, nismo izgubili ni jedan od šest kofera, na pasoškoj kontroli su nam poželeli dobrodošlicu… Ja sam izašla iz zgrade i rekla:
-Iii-ju, koliki Mesec!!!

Bila sam u Srbiji posle više od godinu dana, a pre toga nisam bila tri godine. Što bi se reklo – idem retko i tako mi je lakše. Međutim, ovog puta mi je bilo toliko lepo, da sam rekla želim doći opet. Smejala sam se od srca i uživala u društvu mojih prijatelja, koji su gotovo svi do jednog bili divno raspoloženi. Radovali smo se jedni drugima, divno smo se družili, prisećali starih dobrih vremena i naravno više puta dnevno jeli.

– Jesi li sve to pojela danas?! – pitala me je u neverici jedna drugarica, dok sam prepričavala šta sam sve tog dana, iz pristojnosti kao gost, morala da pojedem.

– Nego šta sam!

Zaboravila sam da pomenem i dva parčeta reform torte kod komšinice moje divne tetke. Jer Kavice odjednom više nema, po prvi put meni, njoj već mesecima. Sa putim srcem smo je se prisećali, a Caca tetkina je morala biti uslužena kao da me je tetka lično dočekala. Dakle, počeli smo sa slatkim od šljiva i šumskih jagodica (pa ti izaberi samo jedno!) i kiselom vodom, što takođe ne pomenuh prilikom dnevnog prejedanja. Ja sam jedan jednostavan i zahvalan gost, odmah kažem „ne treba ništa, hvala!“, ali zato pojedem sve što se preda me iznese. Milina.

Idem na posao kroz šumu, na kafu kod komšija, da šetam psa, u prodavnicu ili na bazen. Razmišljam da moji valjevski prijatelji ne bi verovali svojim očima kuda prolazim, niti da je norveška šuma leti zapravo prašuma! Tek ne bi verovali da sve staze vode kroz šumu, i one do škole, i do fudbalskih terena, pa i one koje spajaju stambena naselja… Ako nastavite pravo, stižete na voz, ako skrenete levo, eto vas na plaži, ali ako posle 500 metara zavrnete desno, na skijalištu ste za dva minuta. Međutim, ako posle drugog skretanja levo idete napred i samo vučete levo, eto vas na putu za Stokholm! Staza za psihijatrijsku kliniku vodi uzbrdo desno posle železničke stanice, samo što je preko nje (staze) palo drvo, pa se ne može dalje biciklom, ali se može preseći kroz visoko šipražje i korov, koji se ne seku ni za živu glavu, jer samo Norvežani znaju za koga su u beskonačnom lancu ishrane i korisnosti važni žara i čičak! Razmlišljam da kupim go-pro!

“Torba”, virsinem peko maske! Gde mi je torba?! Talas panike obliva me hladnim znojem, ne samo što ne znam gde mi je torba, već i što u deliću sekunde prepoznajem simptom alchajmera – ja se uopšte ne sećam ni kako ona izgleda!!! Tri uzvičnika su malo za kraj ove rečenice. Srećom, svetlost svesti se probija do leve ruke koja se u džepu drži za telefon.

Često me pitaju odakle sam i koliko dugo živim u Norveškoj, pogotovo sad kad razumem šta mi govore. Uglavnom ne znam šta da im kažem. Umela bih to da izgovorim na norveškom, čak i u strogom gramatičkom nizu sa minimalnim akcentom našeg ruskog Šerbedžije u američkom trileru, ali nemam tačan odgovor na to pitanje. Niti sam rođena u zemlji iz koje sam doputovala, niti živim u Norveškoj od dana kada sam u nju sletela. A ne ide ni da im zapevam Štulića:

”Nije važno odakle sam,

sve dok znadeš kuda putujem,

deralo me sedam mora,

gorka kora ljute nevolje…”,

jer tek me tada ne bi razumeli. Ako me razumete.

Norvežani važe za hladne ljude, čak više i od Engleza. Na skali toplote koja počinje italijanskim zagrljajem sa dvostrukim cmakanjem, preko francuskog poljupca, engleskog rukovanja na distanci dužine kišobrana, desni kraj drže Norvežani sa svojim”haj!” (zdravo) uzviknutim u prolazu. Iako me ta hladnoća, koja vremenom obuzima i nas tople, užasava, meni je kristalno jasno da Norvežani ne mogu biti topliji kad žive na ovoj hladnoći! Čista posledica evolucije koja im u svakodnevnom životu čuva zdravlje i štedi vreme. Videla bih Špance i Italijane da li bi se onako sočno ljubakali sa svakim koga sretnu da žive na ovih minus 25. A i videla sam ih!

Da mi je neko pre pet godina rekao: spavaćeš na promaji, ventilator ti neće pomoći, deca će ti hteti svaki dan na plažu, jer živećeš u Norveškoj, rekla bih mu: Tarabiću, čime se drogiraš?!

Ne samo što nismo videli način da se odselimo u Norvešku, već nam je i svaka asocijacija vezana za tu zemlju bila polarni medved i Deda mraz. Međutim, čovek nema pojma šta može da doživi, sve dok ne počne iskreno da sanja. Na primer, kažem ja Čoveku u sred najsušnijeg leta u poslednjih 117 godina da bi mi dobro došlo neko rashlađenje.

Ništa lepše od toga da uveseliš drugare, makar i na sopstveni račun. Norvežani su me konačno, posle 138 poslatih prijava za razne vrtiće, škole, biblioteke, modele za zimsku opremu i šminkere, sa kojima sam imala kakvu-takvu tačku preseka, pozvali na intervju za posao. I to bi bila divna vest da nije urnebesna kao sa “Njuz neta”, jer potencijalno zanimanje u ovom trenutku nema ama baš nikakve stvarne veze sa mnom kao komunistom. Hoću da kažem da je uz moju ličnost samo gore pasovalo kada sam davnih godina odlučila da se udam.

Stigne nama nedavno mejl, jedan od šest na dnevnom nivou koliko dobijamo od škole, roditeljskih grupa, horova, orkestara i ostalih aktiviteta u koje su deca uključena, da školski orkestar organizuje lupemarket. Prevedeno na srpski to znači da ga organizuju roditelji dece koja sviraju u orkestru, a u kojem je naše saksofonista. Market je za vikend, a nameštaljka istog u petak popodne posle posla sa kojeg često lakše hodam na rukama nego na nogama.