Rado se setim jedne svoje devojačke priče objavljene u Cyber baji koja se zove „Ne radim jer nemam vremena”, a koja se završava jednim debelim razlogom što tada nisam imala posao – ne mogu da ustanem pre 10 sati, imam nizak pritisak. Sa ove distance vidim koliko sam bila mlada i naivna, odnosno koliko nisam imala pojma šta znači nemati vremena. Naravno, odavno sam zaboravila i kako izgleda spavati do 10. Ili barem do devet. Pa i do osam.
Dan današnji, odnosno jučerašnji. Probudila sam se u pola sedam, savladala san, krevet i mrkli mrak i uspravna odbauljala do kuhinje da pristavim kafu. Odatle sam kroz druga vrata otišla do kupatila, pa dalje u sobu po garderobu. Novinarski, da skratim – probudila sam Petru (tri godine staru), „neću da piškim, hoću mleko, ipak mi se piški, a mleko mi je vrelo, ne mogu više, hoću crtać, neću vesti, kad će prognoza i gotovo? Iskraaaa, sanjala sam leptiriće i cvetiće!”
Dakle, u sobu je ušetala mrzovoljna Iskra koja, sudeći po raspoloženju, možda ima nizak pritisak, ali još uvek ne pije kafu. Zato što je vruća i gorka.
– „Neću mleko i neću somotarke, nećuuuu”.
– „Ne moraš da plačeš, jednostavno idi u gaćama!”
– „Neću u gaćamaaaaa.”
– „Mamaaa, što plače Iskra!?”
– „Mama, kaži Pepi da ćuti.”
Posle skoro sat vremena kondicionih priprema koje su obuhvatile isključivo osnovne radnje, piškenje, umivanje i oblačenje, krenule smo put vrtića. Sankama!!! To je jedna od mojih genijalnih ideja koja govori da pre 10 nisam sva svoja.
-„Mamaaa, kaži Pepi da se pomeri!!!”
-„Mama, gura me Iskra! Iskra je bezobraznica!”
-„Mamaaa, nisam bezobraznica! Kaži Pepi da ne govori ružne reči!”
-„Ustani, Iskra, ovde nema snega. Sad sedi. Hajde, sad ustajete obe… Moraš da ustaneš, Pepe! Evo, brzo ćeš da sedneš, samo da pređemo ulicu… Kako gde idemo, pa u vrtić… Idemo ovuda zato što ovim putem ima snega.”
Ustani, sedi, pomeri se napred, sarađuj, ne guraj sestru, ne znam odakle mi ideja da vas teglim sankama u vrtić!!!… U vrtić smo stigle u poslednjem trenutku. Tu sam se privremeno otarasila dece.
Put me je igrom slučaja, jer nisam znala gde ću sa sankama, naveo pored moje stare tetke (79 godina) koja ne može iz kuće po ledu. Nabavka je trajala kratko, spisak nije bio dug i sve sam našla u jednoj prodavnici.
Na poslu sam razmenila nekoliko rečenica sa kolegom sapatnikom o tome ko je šta uradio od jutros. Procenjivali smo čiji je život teži i samosažaljevali se. Mrtva trka, on nema malu decu, ali ima matore roditelje, što se svodi na isto. Mada, možda i gore! Otišla sam po doručak, skuvala kafu kolegama iz tehnike i napisala jedan tekst. U međuvremenu sam komentarisala Miškovićevo hapšenje sa kolegom na netu. Oko podneva sam zvala Čoveka.
– „Nema šanse, u to vreme mi dolazi šef, ne računaj na mene”, bio je eksplicitan pater familijas. Ko mi je kriv što meni moj šef nema odakle da dođe, jer je već tu, u kancelariji po ceo dan.
„Majka hrabrost i njena deca”, to jest ja, otrčala je u vrtić po Iskru, koju je tamo pripazila jedna od dobrih žena koje sam privukla u svoj život, i odvela je u školu. Popila sam čaj sa drugaricom u kafiću, jer sam bila na ivici izdržljivosti i suza, razmenila nekoliko afirmacija i odlučila da ću pre spavanja mentalno reprogramirati dan u kojem nikako neću krenuti u vrtić sankama! Zapravo, biće to sunčan dan, sa očišćenim ulicama i trotoarima, pa ću u vrtić kolima, kao i većina drugih roditelja. I to ću da se parkiram na kapiji i uključim sva četiri.
Posle neuobičajeno kratke konferencije za novinare, trknula sam na meditaciju – u frizeraj! Međutim, do frizeraja sam iz nepoznatih razloga izgubila kontrolu nad svojim mislima koje su izazvale razne budalase zaključke, pa čak i javljanje nekog lika sa naknadnom pameću, što me je dodatno raspalilo! Sreća, masaža glave u frizeraju protiv masiranja mozga učinila je svoje. Kao i žuta štampa koju sam prelistala i uvidela koliko sam ja ne samo normalna, već i srećna žena.
Onda sam se osvežena ja vratila na posao da kucam novi tekst, pa da izaberem paketiće za decu, zatim do kuće, po kola. Crknuta, preuzela sam Petru koja je, po vaspitačicinim rečima, imala jedan od onih dana te nije ni jela, ni spavala, odnosno – a familiji prijatno popodne! Bile smo u skraćenoj nabavci, da bi smo po povratku kući zatekle Iskru u predsoblju kako plače jer se desilo nešto strašno! Toliko zastrašujuće da je morala da plače.
Onda smo imale sastanak kućnog saveta na kojem sam pokušala da joj objasnim da to uopšte nije strašno i da je volim i da ću je uvek voleti šta god se dešavalo i da je nikada neću napustiti. (Osim fizički, jednog dana). Onda su se stvari stišale i čitavih 10 minuta je sve bilo u redu dok Iskra nije shvatila da ne za gde su joj Čuvari prirode. Onda je počela da plače i sve je krenulo kao u filmu „Let iznad kukavičjeg gnezda”…
-Mama, zašto Iskra ceo dan plače?
-Mama, kaži Pepi da me ne nervira!!!
Pater familijas je došao taman kad nas je Džek Nikolson stavljao u kombi da idemo u Muzej.
Kuvanjem ručka za sutra i pripremom večere spasla sam se dezintegracije. Međutim, onda je zvala teta Naza da pita što se ne javljam. Iz telefonskog razgovora sam saznala da se prošle sedmice, kad sam gorela u prehladi, nudila da mi preuzme i čuva decu, a što meni moj muž nije ni preneo!!! A kamoli da je imao vremena on da se bavi decom! Da li sam odlepila!? Ne znam u šta bih se pretvorila da me nije bilo obuzelo kuvanje! Postizala sam prisutnost u sadašnjem trenutku. Meditacija!
Deca su okupana, ali su naravno prethodno otplakale horski: ”hoćemo mamaaaa da nas kupaaaaa”. E, bogami nećete! Ignorisala sam.
”Hoću da mamaaaaa spava sa mnooooom mmmm”. Jok! Ignorisala sam. Skuvala ručak. Raširila veš. Otvorila pivo. I napisala ovaj tekst.
Raširila opran veš. Otvorila pivo.I pročitala ovaj blog. Ziveli! 🙂