Praznična vrteška
Božić na norveški način
Nedavno sam ispratila najduži Božić u mom životu i danima razmišljam kako li je Beograđanima koji od oktobra žive u novogodišnje-božićnom modu. Uprkos svim prazničnim čarolijama kojih ovde ima na pretek, osim alkohola, presrećna sam zbog vraćanja života u kolotečinu i povratka ljudi na ulice. Pišem tek danas, jer sam morala dobro da se odmorim.
Božić mi je počeo još u novembru… imam utisak kao da se u pozadini ove, prve rečenice čuje muzika iz horor filmova. Ugrabila sam priliku i jeftinu kartu da skoknem do Srbije i odnesem tetki lek. Tim povodom bacila sam se u potragu za božićnim poklonima za najbliže, njih dvadeset troje. Iako slovim za idealnog partnera za odlazak u šoping, izabrala sam spas od božićne potrošačke groznice koja u Norveškoj počinje u novembru, a od koje su gore jedino scene iz apokaliptičnih fimova. U Srbiji mi je to bilo jednako jezivo, ali to malo fajta uoči praznika je bar trajalo tri dana. Jok, ovde od novembra do Jula – kako se na norveškom kaže Božić (ništa nije slučajno!)
Igračake za božične paketiće naručila sam, mudro, preko interneta i kutija teška 9.7 kilograma stigla je knap pred Srbiju! Ne zna se ko je bio srećniji, ja – jer je paket isporučen uoči leta ili ovi iz poštine ispostave, što je zapravo magacin mini komšijskog dućana, koji su u mejlu o prispeću vapili za preuzimanjem.
Na brzinu sam se prepakovala da stanem u gabarit norvegiana, presrećna što je život u komšiluku Deda Mraza urodio je plodom. Međutim, norvegian kao da nije aviokompanija postojbine Julenisea, čiji bi Rudolf sve to ćutke i uz osmeh potegao preko sedam mora, gora i država, do jedne stare tetke i dece koja su uvek dobra, nego mi je oduzeo ručni kofer prilikom ulaska u avion!
-Imate previše ručnog prtljaga!
-Znala sam da nije trebalo da stavljam šešir, rekla sam Norvežanki koja se ljubazno osmehnula i poslala mi koferče u trbuščinu čelične tice, gde su se ugnječili sveži čokoladni mafini punjeni nekom belom penom namenjeni mojoj tetki!
Ok, pomislila sam, nek ide kofer gde žele, samo dok putujemo u istom pravcu, al nek mi ne diraju dve saksije duplih orhideja u punom cvatu i veliku kesu sa božićnim slatkišima. Nevolja nikad ne putuje sama, u avionu sam sedela kod vrata za „nedajbože“ zbog čega sam sav prtljag, uključujući i šešir, morala da odložim u prtljažnik iznad glave. Ali nisam dala kesu s orhidejama koje sam, kao mama kvočka, skrivala ispod dugačke, široke suknje. U Beograd sam stigla sa dva kofera (velikim i malim), kesom sa pomalo umornim orhidejama, torbom slatkiša, ženskom tašnom veličine ručnog, težine osnovnog prtljaga, a u kojoj se skrivao kartonski koferčić – poklon za jednog milog drugara, prašnjavim kaputom i spljoskanim šeširom, preznojena što od vrućine, što od stresa oko prtljaga, a i putovala sam avionom. Što bi se pitala moja pokojna Stara Sova kad sam putovala u Afriku: kako avion leti kad nema za šta da se zakači!? Baš si glupa, baba! Sve je to teknika! – objasnila joj je moja ujna.
Tetka iz Kanade
Elem, čim sam sletela, ali bukvalno – ubacila sam se u božićni mod i podelu poklona, jer me je na izlazu iz aviona sačekala kuma. Nisam znala za koju ulogu da se opredelim – da li za tetku iz Kanade ili Deda mraza, pa sam kombinovala, sa drugarima sam bila tetka, za decu Julenisse, a za tetku njena Caca, što joj je donela neke sumnjive odevne predmete – flis pončo i brodere (krampone za cipele a protiv leda) kojima sad ona u tim godinama treba da se prilagođava!
Od mene je brži samo Deda mraz koji poklone spusti za jednu noć, meni su trebala tri dana u Srbiji, pri čemu sam zagubila jednu kesu i Julenissea glavom i čupavom sivom bradom, kojeg sam pred sam polazak uočila na istom takvom tetkinom tepihu!
Već na Gardermoenu blinkao je pun inboks na čijem je vrhu bio mejl od škole u kojem – za sutra pozivaju na čuveni julemarket, a na kojem prodaju razne drangulije vezane za Božić, od ukrasa do kolača i pića koja se piju, samim tim i proizvode, samo za Jul. Tako se i zovu, na primer julebrus, što bi u prevodu značilo gazirani božićni sok za kojim je nacija luda, a i ja sa njima.
Prvog vikenda po povratku iz Rodne grude usledila je proslava Iskrinog rođendana koji je „obeležen“ pred moj odlazak po vatru u Srbiju, a na koji su pozvani svi iz sedmog razreda. Sreća naša da je škola mala, te postoje samo dva odeljenja sedmaka za koje smo spremali sad već čuvene srpske kiflice sa sirom, ali još čuvenije norveške čokoladne kolače bez kojih proslava ne postoji.
U vrtiću u kojem sam se prethodna dva meseca čeličila gledajući bosu i ispasanu decu, počela su odsustva i putovanja povodom Božića, pa je bilo posla i za mene da sa decom pravim julepynt (božićne ukrase), julegaver (poklone) i navežbavam julesanger (božićne pesme). Obuzetost Božićem nije uticala na naše bivanje na svežem luftu, najvažnijoj stavci u životima Norvežana. Oni su valjda izmislili onu krilaticu „Nema lošeg vremena, ima samo loše odeće“, kada su odlučili da proizvedu ama baš sve za svaku prirodnu pojavu, jer su tako u mogućnosti. Osim vulkanske erupcije, mislim. Sad samo uzvikuju rimu: Gå på tur, aldi sur! – za šta ja nemam suptilnijeg prevoda od: idite u šetnju i nikad nećete biti ljuti. I da žive preko 100 godina, o čemu ću u drugom tekstu. Ili još bolje Čovek jer svakodnevno radi sa devedesetogodišnjacima koji idu u kafić sa drugaricama, osamdesetogodišnjacima koji drže kurseve ili sedamdesetogodišnjakinjama koje prelaze da žive s dečkom.
Perkusionisti na delu
Elem, kada bih se vratila iz vrtića, čekala su me moja deca sa svojim predstavama, rasporedom i programom u vezi sa božićnim krajem sveta. Pardon, škole. Božićni raspust bližio se velikom brzinom i još brže popunjavao svaki naš slobodan trenutak božićnom euforijom da sam samo noću bila bez Božića. I to kad bih uspela da zaspim od sjaja i škljocanja božićnih svetiljki koje su sijale sa ama baš svih terasa i prozora, za koje je Supermesec na vedrom nebu mala maca, a za kojima nije zaostajala ni naša dnevna, pa što ne reći i moja spavaća soba.
Čuvena božićna završnica – juleavšlutning, fotofiniš svih aktivnosti, u kojoj učestvuju i roditelji i deca, svakog dana drugi razred, ali da na red dođe i školski orkestar u kojem imamo jedno dete, dakle tri završnice (tri!) sa božićnim skečevima, pesmama i kolačima, bila nam je pretposlednje sedmice pred Jul. Za to vreme, u vrtiću nas je već posetio Julenise i doneo deci julegoteri, ali samo po malo jer deca u Noveškoj jedu slatkiše samo subotom. Po staroj norveškoj tradiciji, imali smo julenisefest, igrali smo i pevali oko okićene juletre, nosili julegensere (džempere) i juleniselue (kape), a deca su bila u ful kostima danima. Ja sam uspela i da im pustim spot norveškog pank hora koji peva na srpskom „Preko brda, preko brega“, a koji je onomad otpevao „Zum, zum“, što je decu beskrajno razveselilo da čuju jezik moje zemlje.
Petra je, osim dedamrazove haljine, džempera i pantalona, nabavila i ćebasti kostim Rudolfa u kojem je išla u školu i vraćala se skuvana jer jeste hladno, ali nije baš toliko za aktivno dete u božićnoj završnici.
Ni pored rokovnika i podsetnika sa telefona Čovek nije uspevao da vodi evidenciju o dečijim aktivnostima i sopstvenim smenama koje su se umnožavale geometrijskom progresijom kako se bližio Jul, a samim tim i padao imunitet Norvežanima kojima su doktori toplo propisivali sunce Španije. Na Božić je radio prvu i treću smenu, te su zahvaljujući trojici Srba u koje ubrajam i vrednog Mađara, dvojici Bosanaca i jednoj ženi sa Madagaskara odbranjene boje i zdravlje celog zapadnog Osla.
Srećom, božićni ručak je počeo oko četiri, te je i Čovek mogao da uživa u čarolijama norveške trpeze koju čine: pinešot (dimnjena pa posle kuvana jagnjeća rebarca, koja su se prethodno 32 sata odmarala u vodi koja se menjala na svakih 4 do 6 sati) ili ribe (pečena prasetina od leđa sa hrskavom koricom), oba mesna specijaliteta dostupna isključivo za Jul. Otprilike, kao kada bi se pečenje u Srbiji jelo samo za Božić.
Julenise stigao na vreme
Božić lično trajao je tri i po dana, kada nije radilo ništa osim javnog prevoza, hitnih službi i teve-a. Kuća je bila puna hrane i hleba, planski nabavljenih za sve te dane unapred. Deca su bila na božićom raspustu i mogli smo bar da sednemo i uhvatimo vazduh jer je kroz četiri dana stizala Nova godina sa proslavom, trpezom i snežnim čarolijama, a zatim i Čovekov rođendan koji seče na pola radne dane između najluđe noći i mog Božića. Sreća moja da se nismo previše socijalizovali u ovoj zemlji, još tabamo stazu, preko brda, preko brega i debelog snega, te su na Tajin rođendan došli samo najbliži, naš Teča sa decom. Tetku je srećom bolela glava.
Umorna, izmorena i naproslavljana, predozirana Božićem i proslavama, dočekala sam moj Božić. Uoči Božića javili su mi se tonom i slikom prijatelji iz Srbije u božićnoj atmosferi, s raznih strana okupljeni, vedri, lepi i nasmejani. Imala sam snage samo malo da otplačem jer mi puno nedostaju, ali što se tiče atmosfere, bila sam overdouz. Kao jednom davno kada sam sa istim njima za Božić prepila, pa otišla i naručila pesmu i sutradan rekla da nikad više neću piti! U Norveškoj sam bar pošteđena tih besmislenih božićnih odluka.
Na Božić sam ustala, popila kafu i rakiju, sama sa sobom, moji umorni su još spavali, umesila hleb koji je ispao onako kako treba da ispadne nekom ko je daleko od drugara i stare tetke – vrhunski, za utehu. Ručali smo norvešku „pečenicu“ zvanu ribe i gledali Pingvine sa Madagaskara. Čovek nije radio, hteo je da bude kod kuće za Božić. Zvali su ga samo sedam puta, sedmi je, Božić je, ali nije se dao.
– Mi danas slavimo Božić, odgovarao je naš dragi Mađar.
U ponedeljak sam sačekala da deca zamaknu u školu, pa sam raskitila jelku, sklonila sav julepint, božićne ukrase koji obuhvataju sve, od jastučića, svećica, stolnjaka do poklona i julenisea u svim veličinama i vratila sobu u redovnu, plavo belu boju. Devojčice su se vratile iz škole i ništa nisu primetile. Znači, predozirane!
Ti si takva carica. Tri puta sam čitala tekst i plačem od smeha 🙂 I pokušavam da izgovorim sve ove jule reči:)
Citam svaki tekst bezbroj puta i uvek uzivam! Hvala za ove lepe trenutke?❤