Osvanuo je moj preko 45.-ti rođendan. Moji ukućani koji me još uvek nisu upoznali, niti ušli u tajne mojih modnih stilova, ni gastronomskih ukusa, odlučili su da je ipak najbolje da mi ne kupuju nikakav poklon, niti, još gore, da razmišljaju kako bi smo mogli da ga obeležimo. A ove godine je bio idealan za obeležavanje – subota, dakle neradni dan. Usput, nemam nikakav problem sa godinama, jedinu razliku koju uočavam je ona koju je napravila ova geografska širina pretvorivši me u ženu u skafanderu i to bez frizure!
Odrasla sam uz neobeležavanje rođendana i ako sam na šta osetljiva to su neobeleženi rođendani – moji i dečiji. Odraslima već dajem na volju da odlučuju o svojim rođendanima, ali ne i o mom, a pogotovo ne o dečijim. Jer znam kako se oseća dete za čiji se rođendan ne mari. Opasno sam zlopamtilo i nemam nikakav problem da to javno kažem.
Davnih godina zamerila sam tadašnjem momku što je gotovo prespavao moj rođendan.
-Ljubavi, ali ti znaš da meni ni moj rođendan ne znači ništa, nemam nikakav odnos prema tome… Mogli bi da se vidimo večeras, da li ti odgovara oko 11?
-Vidiš, batice, reč je o mom rođendanu! – Klik. Nema tu šta da se crta. Prekinuta veza. I telefonska i ona druga za koju verovah da je ljubavna.
Rodila sam se na nezgodan datum, dva dana uoči Đurđevdana, babine i dedine slave koji imadoše samo jedno dete – moju majku. Polazeći od jednog od najvećih srpskih strahova – da gosti ne ostanu gladni, već od 1. maja su počinjale pripreme za slavu. Da se nakrcka dovoljno oraha za sitne kolače, da kokoške snesu dosta jaja za gibanicu, da petao ne trči previše kako bi supa bila masnija i ako je moguće da se prase još malo podgoji… Nije loše ni da nas vreme posluži, jer tada ne beše ni frižidera ni zamrzivača. U toj agoniji oko jelovnika i vremenskih prilika, da li se neko sećao mog rođendana? Jeste, moja tetka koja mi je godinama kupovala haljinice. Još uvek imam sliku u glavi jedne od njih, crvene karirane, gotovo kao kafanski stolnjak, kratkih rukava, sa rišem po dnu, a čipkom preko grudi, kako visi o babin šifonjer ko eksponat u muzeju, kasnije čuvana za specijalne prilike. Valjda kad krenem na fakultet. Zaljubljena sam bila u te šarene viseće haljinice, sa cvetovima ili trešnjicama, i osnovano verujem da od tada datira moja ljubav prema haljinama. Mama, baba i deda bi mi se „odužili“ na taj način što bi na Radio Valjevu, u rubrici „Želje, čestitke i pozdravi“ naručili pesmu u slavu mog dana. Najpre je to bila neka, za mene jeziva, sokačara koja je imala veze sa mnom samo po imenu žene koja je opevana, da bi kasnije pristali na to da mi naruče bar Zdravka Čolića. Od tate bi stigla (nekad, u maju) razglednica puna sunčanih pozdrava iz nekog grada iz bivše Juge u kojem je radio. I? To bi bilo otprilike to.
Od radijskog blamiranja brzo me je “spasio” Drug Tito koji je odlučio da umre baš na dan kada sam se ja rodila, jer je momentalno proglašen danom žalosti. Narodnjačkog crnjaka što u bolu srca svog traga za ženom mog imena (što je pusti da ode, batice? mislim se nešto), nasledile su ozbiljne note podvučene zlokobnom sirenom koja se oglašavala tačno u minut kad je umro Stari, u tri i pet ili pet do tri, ko još pamti traume do detalja. Tad već nije bilo ni haljina, jer kome je bilo do mode u doba 88 ruža za druga Tita. Dugo sam se ljutila i na Tita, dok nisam shvatila da je i on bio žrtva roditeljske nebrige, jer i sam nije slavio rođendan na datum rođenja, već čak 25. maja. Osnovano sumnjam da je Đurđevdan bila slava i njegovih roditelja, zbog čega nikome nije bilo do Jožinog rodjendana na drugi dan slave. U skladu sa svojim traumama iz detinjstva Tito, jer je tako bio u mogućnosti, zabranio je religiju i uveo svoj rođendan kao obavezan u celoj bivšoj Jugoslaviji.
Kasnije, kada su Titove slike već uveliko izbledele i počela zemlja da nam se raspada, nije se mnogo popravila situacija sa mojim rođendanom. Jer posle Tita Tito! Čak je i ovaj Tito, vidim, samo što kod originala beše sekularna država.
Imala sam 21 godinu kada sam se isplakala pred mojih profesorom psihologije na fakultetu jer mi mama nije umesila ni tortu za rođendan, a kamoli me iznenadila poklonom.
-Koliko vas je puta do sada iznenadila?
-Ni jednom.
-Koliko punite godina danas, koleginice?
-21.
-Do kada ćete očekivati da se dogodi nešto što se nikada nije dogodilo?
Osvešćena, odlučila sam da sama sebi napravim tortu, proslavljam rođendan i ugađam na taj dan!
Ali! Onda je umro deda, pa je umrla mama, pa je iznenada umro i tata… I taman kada sam, posle nekoliko godina bunila, kao bajagi počela ponovo da dišem i sa prijateljima da se radujem svojim rođendanima, odlučih da se udam. Onda dođe Čovek sa svojim rođendanom, pa deca i njihovi rođendani… I ta slava, što ostade na meni i na istom datumu, što se ne pomera kao na primer Uskrs… i opet za mene nekako ne bi mesta…
A ove godine se baš namestilo! Neradna subota, lep dan i svi bi u neku akciju – jer meni je rođendan.
-Mama, šta ćemo raditi danas? – pitala je Iskra koja je mesecima u nazad nagovarala Čoveka da mi kupi neki ajfon 7 S – 300 čuda jer ja nemam ispravan telefon i jer ga imaju sve norveške mame. Tokom tih meseci pokušavala sam da objasnim Iskri da meni to što je ajfon ne znači ništa, jer mi telefon treba da primim poruku od vrtića ili eventualno da me pozove neko od njih troje ukućana. Dakle, može i ispravan alkatel.
-Ali, mama, znaš kakve fotografije pravi!
-Ako mi trebaju fotografije, onda ću da kupim fotoaparat.
Čoveku sam zapretila da se ni slučajno pare ne daju na nešto što mi ne treba, što je Čovek oberučke prihvatio. Iskra je malo otplakala, jer mama neće imati ajfon te neće biti popularna u društvu. Ja sam ludela jer nisam mogla da doprem do tinejdžera koji je suvereno vladao mojim pametnim i razumnim detetom i objasnim mu da to meni ništa ne znači i da, ako želimo da obradujemo nekoga koga volimo, onda slušamo šta taj koga volimo želi! Srećom, Petra mi je nacrtala čestitku i napisala da me voli.
Postavila sam samoj sebi pitanje šta je to što bi me zaista obradovalo za rođendan, ovde, daleko od drugara i tetke? Pa i rakije. Jer, u krajnjem slučaju, kako ja odlučim tako će i biti. Što nekad nije ni loše.
Nisam želela nikakvu haljinu. I za ove, što hvataju vlagu u kutiji u podrumu, se nadam da neće izaći ni iz mode, ni iz moje veličine, kad za neku godinu, nekim slučajem budem u nekoj prilici da ih obučem. Jer, radim u vrtiću i na posao odlazim u trenerci, donjem delu pižame ili dugačkim gaćama. Preko toga ogrnem džak od krompira!
Da idemo u restoran? Ne želim. Odnos ponude, usluge i cene u apsolutnoj nesrazmeri. Čak je u jednom turističkom istraživanju koje je objavljeno prošle godine taj segment ocenjen trojkom, na skali do pet.
Da idemo negde u prirodu nije dolazilo u obzir, jer mi je prirode postalo preko glave. Živim u prirodi, radim u prirodi, svakodnevno sam i preko pet sati u prirodi, na posao idem kroz prirodu, odrasla sam u prirodi! Znači imam želju da legnem na neki prljavi pločnik i gledam u reku nogu na štiklama ili finim cipelama kako prolazi ulicom.
Volela bih da vidim beskraj! – sinulo mi je u glavi. Da mi ništa ne zaklanja pogled. Dakle, pučina!
-Onda, Caco, moramo da izađemo iz fjorda. Znači da požurimo jer će skoro deset sati.
-Što se mora, nije teško – rekoh, te počesmo da se spremamo za put.
Otprilike, kao u Kišonovoj priči o dočeku Nove godine na koji bi trebalo da stignu najkasnije do pola 10, ali zbog ženinog presvlačenja, stižu u pola dva: Iskra je obukla lepu haljinu, ali je tinejdžer presudio da je to isuviše dosadno… Onda je izmenjala nekoliko majica i dukserica, sve u sukobu moje Iskre i nekog tinejdzera podstanara. Čak je Čovek lutao među bojama pantalona koje je spajao sa teget sakoom i majicom koja je čas bila svetla, čas bila previše tamna. Petra i ja, obe u najlepšim haljinama koje imamo, jer mami je rođendan, čekale smo strpljivo i raspoloženo. Prepuštene Univerzumu i odluci da se vidi beskraj. Iskra je morala da opere kosu jer joj je puder bio presvetao, a onda i da ju je zaveže u rep, jer je odlučila da skine šminku. Krenuli smo negde posle 12.
Ovaj moj rođendan, ujedno je bio i naš prvi izlazak iz Osla i okoline, ne računajući namenske odlaske u šoping u Švedsku autoputem. Sada smo išli da istažimo našu novu zemlju, za koju se ispostavilo da je podjednako, možda čak i više, lepa kao i oko Osla, ali u svakom slučaju jednako organizovana, uređena i skockana u svakom mestu kroz koje smo prošli, kao i u glavnom gradu.
U jednom trenutku navigacija nas je vodila preko fjorda, te smo se ukrcali na feribot i dok sam ja malo otplakala ophrvana milinom jednostavnog i života u službi čoveka, popili kafu i slikali se po palubi, već smo bili na zapadnoj obali. Čovek je upalio auto, sišli smo s broda i nastavili putem kao da se sve vreme vozimo.
Malo po malo, stigli smo do Sandefjorda, grada na jugu zemlje, poznatog po svom svetlucavom pesku i kamenju, u okolini kojeg smo nabasali na nemačko utvrđenje iz Drugog svetskog rata, a sa kojeg pogled puca u beskraj.
-Švaba sa onim što izabere da napravi ne maši! Kako sa tvrđavom odbrane, tako i sa automobilima – divio se Čovek „ostacima“ ratne tvrđave odlično uklopljene u norveške gigantske stene i kvrgavo, nisko rastinje potpuno drugačije od njihovih vitkih zelenih rođaka iz Oslofjorda.
Uopše mi nije smetala priroda, nisam čeznula za pločnicima Menhetna, niti visokim potpeticama. Bila sam potpuno obuzeta lepotom juga, širinom pogleda, morem, horizontom, ogromnim, oblim svetlucavim stenama i neverovatnom drveću koje je izbijalo i opstajalo na takvom tlu.
Putešestvije smo završili u jednom, potpuno retro restorančiću, sa crvenim stolicama od skaja, metalnih nogara, džuboksom i nazivima jela po pesmama Elvisa Prislija i njegovih savremenika.
Naručila sam obožavani Badvajzer i „Can’t help falling in love“! Dupli. Nek ide život!
Poslednji komentari