Kada sam pre nešto manje od dve godine svoju stariju kćerku Iskru povela prvi dan u predškolsko nisam ni slutila da ću prolazeći kroz gvozdenu kapiju na Četvrtoj osnovnoj školi, zapravo bar na trenutak proći kroz kapiju vremena. Šta ću ja ovde? Zar ne bi trebalo da sam u Holivudu?!
Kao da je bilo juče, ne to od pre dve godine, već ta 1988. godina kada smo sa velikim snovima završavali osmi razred i planirali da postanemo veliki ljudi. Ne samo visoki, kakvi su bili Jovanović, Živković i Mirković, već i bitni, poznati i, najzad, bogati! Neki iz generacije su se tada pripremali za upis u srednju školu, ali ne i mi iz VIII-3!
Mi smo snimali film „Neplanirano ubistvo“. Ja sam napisala scenario za jeftini krimić sa elementima komedije, jer je u to vreme bio popularan Lesli Eldridž najpoznatiji Nindža svih vremena, a ekipa iz razreda VIII-3 dobila je uloge. Svako prema temperamentu. Suština priče je da nezgrapni telohranitelj, kojeg je trebalo da glumi jedan od mojih tada najboljih drugova Dragan Mirković, slučajno ubija manekenku (koju glumi Sanja) i tako počinje zaplet koji se vrti oko toga kako se rešiti nepotrebnog prtljaga, to jest leša. Naravno, dijalozi su toliko bili smešni te je bilo nebitno što je neko mrtav.
Vežbali smo na časovima srpskohrvatskog jezika, kod jedne od najboljih profesorki koje sam imala za čitav život. Jedne od onih koje uz predmet đake uče i životu. Uče ih da misle i ne opterećuju previše. I sada ne bih pitala šta košta da mogu nekako da dođem do nje i kažem joj hvala ili bar čujem gde je ili šta radi. Ta malecka, krhka žena i velika profesorka srpskohrvatskog jezika, književnosti i života – Olivera Urošević. Podržavala nas da uspemo i smejala se do suza, što duhovitim iako besmislenim dijalozima, što tome da pojedini drugari – glumci nisu umeli ni da pročitaju tekst, a kamoli da ga odglume. To nije ni bitno. Bitnije je bilo naše druženje i rad na velikoj stvari – snimiti film, postati poznat i pravac iz Četvrte u Holivud. A dokle smo stigli? Pa nismo se baš plasirali na Kanski festival, jer Popadićka nije uspela da dođe do kamere koju joj je neko tada čvrsto obećao, ali se naš scenario zajedno sa mnom našao na nekom festivalu učeničkih radova u Ekonomskoj školi. Šta je to tačno bilo ne znam, ali se sećam da su se svi toliko smejali da tekst nisam ni iščitala do kraja.
A gde su danas moji drugari kojima su zidovi i ograde Osnovne škole “Nada Purić“ bili tesni. Sećamo se profesora, nastavnika i učitelja. Kako onih poput Olivere koji su nas ohrabrivali, tako i onih što su nam sekli krila ili udarali lenjirom po glavi, a koji se u svečanim prilikama ne pominju. Nego šta je sa svom onom silnom decom, bilo nas je 31 samo u VIII-3, (a bilo je tada pet odeljenja). Seća li se neko Vesićke, Snežane, Mice, Slađane, Sanje, Popadićke? Ili braće Jovanović, Pile, Šike, Mirke, Savatija, Mikule, Žara, Zdravke, Dula, Timotića, Ace Davidovića? Sećam li ih se ja? Očigledno se ni ja ne sećam svih, ali razmišljam o njima kao i o sebi, o tome dokle smo dobacili, jesmo li postali ono što smo hteli.
Sećam se da smo bili dobri drugari, da smo bili jednaki bez obzira koliko smo statusno bili različiti. Eto, ja sam na primer bila lider iako sam bila kćerka električara. Mada, možda sam zato i bila vođa, jer su mislili da znam oko struje?! Znam i da smo se jako voleli, silno zabavljali i još silnije plakali dok smo cepali knjige iza Četvrte na kraju osmog razreda. I da je meni život bio nezamisliv bez Zdravkovića, Mirkovića, Savatića, Snežane… i svih ostalih do broja 30, koji su pojedinačno uticali na moju socijalizaciju više nego profesori geografije, istorije, matematike, hemije i ostalih nauka i naučnih disciplina zajedno. Četvrta je iznedrila tada drugarstvo, pravo iskreno, koje sam uspela da osvajam ili stičem i kroz kasnije školovanje.
Možda se nismo vinuli u šou-biznis (izuzev Davidovića koji je predsednik nekog gradskog odbora neke političke stranke), nismo se vinuli ni u kosmos (doduše Jovanovići su se vinuli u Dansku, a Zdravković u Nemačku, što je za nas u Srbiji – vasiona!) Ali sam ubedjena da smo uspeli da ostanemo ono što smo bili u Četvrtoj – ljudi! Primer medju nama – Dejan I. Jovanović postao je vatrogasac.
…Onda je učiteljica Tanja Divnić prozvala i moju Iskru koja je potom ušla u učionicu sa još 20-ak predškolaca i mahnula mi preko ramena. Videla sam malu Cacu dok se zatvaraju vrata i pomislila da je to odlična prilika za početak jednog lepog perioda života. Zaplakala sam, a da ni sama ne znam zašto. Da li zbog uspomena ili što je malecka Iskra bila na pragu školovanja ili zato što drugarstva kakva su postojala u mom detinjstvu više ne postoje? Uglavnom, nisam plakala zbog Holivuda.
Slavica Sabo Tripković poznatija kao rediteljka Ledi Saša I (i slovima: Prva) Viktoria Leconte Eldridž iz VIII-3
Poslednji komentari