Sedela sam u svojoj sobi i mirno gledala TV između dve sirene za vazdušnu opasnost. Valjevo je već pet puta bilo meta agresorskog napada. Tačnije, gađana je najveća fabrika u gradu “Krušik” sa preko 30 projektila i razorena do temelja. Tako kažu ljudi iz medija. Ja sa svog balkona vidim samo upravnu zgradu – uspravnu. Smatram i nadam se da je time njihova akcija u mom gradu završena. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se meni čine.
Dolazi moj tata iz varoši, potpuno znojav i bled u licu. Umirem od straha pri pomisli da mu nije dobro.
– Cale, znaš šta se priča po gradu? – pita me značajno i kao u poverenju.
– Bratski narod sa planete Venere je sleteo na Peti puk i počinje akciju spašavanja od agresora – pokušavam da pogodim.
– Neee – razočarano će tata. – Noćas će gađati “Srbijanku”, ali nemoj nikome da kažeš.
– Nemoj da pričaš, “Srbijanku”? – čudim se ja, – Je l’ to zbog imena fabrike il zbog džema?
– Pokušaj da budeš ozbiljna. Tako pričaju neki ljudi, valjda ima tamo nečeg osim džema.
Sve mi je jasno! Ameri su čuli da narednik Džemo voli džem. Trebalo je pooštriti cenzuru pesama koje se emituju u elektronskim medijima! Sada je Rambo Amadeus otkrio da je omiljena hrana naše armije – džem. Nema sumnje da je zbog toga “Srbijanka” na listi prioritetnih ciljeva NATO-a. Užas! Džem od šljiva! Šta sad? Džem nas je održao na svim letovanjima i zimovanjima. Džem uz hleb, džem niz hleb, džem preko hleba, hlebom u džem, ponekad uz čaj. Džem na hiljadu načina! Nacionalna hrana Srba. A noćas će teći reka džema. Strah od gladi je počeo lagano da mi se podvlači pod kožu. Nisam smela da zamislim kako bi izgledao dan kada na mojoj trpezi ne bi bilo džema od kajsije. Ili od breskve. A tek mešane marmelade! Maštala sam o vrućim palačincima iz kojih se cedi pekmez od šljiva. Moje sanjarenje narušavao je užas koji me je obuzimao pri pomisli da neće biti kifli sa džemom u vreme posta. Sećala sam se svih parčića hleba, džema i slanog peska koje sam pojela na Jadranu sa đacima dok smo bili klinci. Bilo je to doba džema i hleba. Euro-krem izgubio je svaki značaj za mene snoba, pri pomisli na nestašicu džema.
Pokušala sam da se zaštitim od panike koja je počela da me hvata i zamišljala tomahavku kako skreće sa svoje putanje, pada u računovodstvo i maši halu u kojoj se proizvodi džem. A možda i neće gađati našu “Srbijanku”? Šta me je navelo na tako smelu zamisao? Naravno, informacije iz izvora bliskih NATO-u.
Kada je počela agresija NATO-a očekivala sam štuke koje će zabrujati našim nebom i zasuti nas bombama kao komarce praškom. Međutim, mi avione nismo ni čuli, ni videli. Zato što su to nevidljivi avioni. Tako kažu oni koji su ih videli i oborili. Prvog dana bombardovanja javio se moj komšija telefonom i ne šireći paniku rekao:
– Bež’te iz naselja, noćas gađaju “Krušik”!!!
Ja sam se bežeći iz stana zaglavila sa komšinicom na vratima. Njena mama pakovala je najneophodnije stvari u torbu. Komšije su trčale na sve strane kao da imaju pet minuta do potpunog uništenja zgrade. Komšinice su premašivale rekorde na sto metara sa preponama, noseći odeću, hranu, prekrivače i dragocenosti do skloništa. Snažniji su prokopavali sklonište još dublje u zemlju. Jedna komšinica je uganula članak, pa su je odvezli u Urgentni centar. Ja sam strah nadvladala razumom, pa sam počela da trpam u putnu torbu omiljene majice, knjige, teglu sa cveklom, album sa slikama, lekove, pečeno pile i svoju diplomu. Tatu su komšije jedva nagovorile da napusti sklonište, ne bi li zajedno izbegli kod njih, sedam kilometara od Valjeva. U roku od nekoliko minuta na parkingu nije bilo ni jednog automobila. Oni koji nisu imali gde da odu, za svaki slučaj, zatvorili su sva troja blindirana vrata na atomskom skloništu i započeli sa probijanjem tunela koji će ih jednog dana izvesti na slobodu. Kada se sve stišalo, moj tata je skupio hrabrost i provirio nosem iz skloništa.
Karikatura: Branko Obradović
– Tata, Milan ima poverljive informacije da će noćas gađati Krušik, zato hitno moramo iz Valjeva.
– Nema šanse, rekao je moj tata, mogu da nas gađaju i danju! Vidiš li da je vazdušna opasnost!
– Ali tata, Milan je rekao da će nas gađati noćas u dva sata i 17 minuta. On je to saznao od izvora bliskih NATO-u – ubeđivala sam tatu, misleći da je to sigurno saznao od tetke Veslija Klarka. Nema veze, tata je poverovao!
On, moje komšije i ja iz niskog starta počinjemo trku do vikendice udaljene sedam kilometara od Valjeva. Podelili smo se u dve grupe. Prevozili smo se raznim automobilima po dva i po kilometra. Verovatno da bi zavarali trag raketama. Ko nas je pitao odakle smo – lagali smo, gde idemo – lagali smo. Dok smo se usput presretali, nismo se javljali jedni drugima, niti smo bilo čime pokazivali da se poznajemo. Ćutke smo ušli u vikendicu. Navukli smo roletne, isključili dovod struje, obukli se u tamno sivo i crno da se ne bi videli u mraku i stavili tamne naočare. Kada je mrak sasvim preplavio naše selo, podigli smo roletne i bojažljivo pogledali prema Valjevu. Oglasila se sirena. Grad je utonuo u mrak. Činjenica da smo napustili grad u najtežoj noći izazvala je u nama osećaj krivice. Izašli smo na balkon i na ležaljkama, uz dvogled, hrabro, očekivali bombardovanje. Probudilo me je jako prolećno sunce. Pogledala sam ispred sebe. Grad je bio na istom mestu! Kakvo poigravanje od strane NATO-a.
Dan za danom sedeli smo i očekivali napad. Tata i ja smo se u međuvremenu povukli dublje u planine. Dani su prolazili. Iz strogo poverljivih izvora saznala sam da nas ne bombarduju zato što je drugi planer u NATO-u iz Pauna, sela kod Valjeva. To nas je umirilo i vratilo u grad. Kasnije je procurila informacija da je Madlen Olbrajt školska drugarica Desanke Maksimović i da je to pravi razlog što ne bombarduju Valjevo. Onda su ljudi postali zavidni, mrzeli one koji imaju pristup strogo poverljivim informacijama, pa su sami počeli da smišljaju razloge nebombardovanja. Kao, barmen u Beloj kući je Valjevac, pa ujutro Bilu kafu servira na mapu i to na mesto gde je ucrtano Valjevo! Pa kao, NATO piloti dok preleću iznad Valjeva vide rupe po ulicama i putevima, pa pomisle “ala smo ove preorali”! Ili vide spomenik Stevanu Filipoviću, pa pomisle “ovi su se već predali”. Onda je barmen u Beloj kući uzeo slobodan dan! Gde smo bili tata i ja, kao i većina komšija? U stanovima! Koliko smo brzo strčali do skoništa? Brže od tomahavke! Posle prvog napada tata i ja smo odmah odjurili u selo, jer smo čuli da će naredna noć biti tri puta žešća. Te noći Valjevo nisu ni pipnuli.
Rat se vodio na dva fronta: protiv zlikovaca sa Zapada i protiv lažnjih izvora informacija bliskih NATO-u. Do uzbune u 17:30, za koju smo saznali od ujne moje drugarce, kojoj je to rekla tetka njene koleginice iz Fankfurta, nije ni došlo. Jedne noći evakuisano je stanovništvo iz okoline SUP-a koji je trebalo da bude meta napada te noći, po rečima očuha nečijeg brata koji ima direktan pristup NATO-ovom sajtu na Internetu. Kasarnu je trebalo da gađaju dan kasnije, pošto je nečiji ujak u Vašingtonu slučajno uleteo u telefonski razgovor NATO generala. Nije poznato koji su se generali šalili. “Krušik” nisu gađali one noći kada je stric od jednog bivšeg kolege zvao iz Pekinga, gde je upravo gledao nemontirane snimke CNN-a kako gađaju “Krušik”. Pretpostavili smo da će se to, zbog vremenske razlike, kod nas tek dogoditi. Kasnije, iz Saveta bezbednosti preko nekog Rusa prevodioca koji poznaje najbliže rođake kume moje tetke, procurila je informacija da će noć pred nama označiti kraj valjevske kasarne. Kasarna je, hvala bogu, ostala netaknuta. Meštani jednog sela kod Valjeva pozvali su stručnjaka iz štaba PVO da identifikuje neki limeni predmet sumnjivog porekla, za koji se pretpostavljalo da je lokator. Tumačeći nejasne simbole, koji su verovatno bili na Hebrejskom, ovaj stručnjak je rekao da će naredne noći selo svetleti kao božićna jelka, pa je naredio povlačenje. Sve to zbog limenog lavora koji se nalazi na lipi iznad bunara, a pomoću kojeg jedan domaćin hvata VTV i TV Palmu. Nisam verovala informacijama iz agencije “rekla-kazala”, ali sam se ozbiljno prestrašila kada sam na lokalnoj stanici čula glas voditeljke kojoj se upravo priviđala epokalipsa:
– Poštovani slušaoci (pauza), molimo vas (pauza), ostanite u svojim skloništima, zaklonima (pauza) i večeras (akcentovana reč) posebno budite oprezni (progutana pljuvačka). Noć pred nama biće teška! – Zvuk koji je usledio bio je najverovatnije od udarca glavom o sto.
Kada sam završila sa izlaženjem i ulaženjem u wc, potražila sam broj telefona Duška dugouška, da se sa njim sakrijem pod zemlju. Uzalud, uspela sam samo da dobijem drugaricu koja radi na lokalnoj televiziji. Znala sam da će me ona umiriti.
– Joj Cale, gde si se sakrila? Noćas će biti strašno. Krenuće redom. Mišin brat je jutros mobilisan, a njega ni u vojsku nisu zvali! Došlo je krajnje vreme. Kako si ti, gde si bila danas? Zoran je bio u Domu zdravlja, kaže da je čuo da u Urgentnom noćas dežura pet puta više lekara nego obično. Niko ne zna šta se sprema, ali znaju da će biti strašno. Kako ti je tata? Mi smo se preselili sa sve opremom i ne mogu da ti kažem gde, jer prisluškuju telefone. To mi je Vesna rekla danas da pazim šta pričam da ne bi gađali sklonište. Ona je to saznala na sastanku partije koji nisu smeli da održe u prostorijama, jer misle da su ozvučene. Sastali su se ispod tezgi na Zelenoj pijaci. Cale, pazi šta pričaš i obavezno siđi u sklonište! Mi sada gledamo SKY i na njemu prikazuju avione kako poleću iz Meksika. Vladan prevodi da osamnaesti, pedeset sedmi i sto peti lete prema Valjevu. (Preko Uba il preko Lajkovca, zaustih da pitam).. Joj, Cale, ovo je strašno! Kako si nas dobila, kad smo mi promenili telefone?! Je l’ se bojiš? Još samo da ti kažem, čula sam…
Ne znam tačno kada mi je slušalica ispala iz ruke. Kada sam se probudila bilo je već jutro. Nakon što me, čudeći se mom zahtevu, sestra uštinula, shvatila sam da smo žive i zdrave. I Valjevo je bilo živo. Nadam se da isti izvori javljaju za “Srbijanku”.
Priča za koju sam dobila drugu nagradu na konkursu za najbolju ratnu priču
Iz knjige “Cyber baja”
Poslednji komentari