Foto: I never give up
Ništa lepše od toga da uveseliš drugare, makar i na sopstveni račun. Norvežani su me konačno, posle 138 poslatih prijava za razne vrtiće, škole, biblioteke, modele za zimsku opremu i šminkere, sa kojima sam imala kakvu-takvu tačku preseka, pozvali na intervju za posao. I to bi bila divna vest da nije urnebesna kao sa “Njuz neta”, jer potencijalno zanimanje u ovom trenutku nema ama baš nikakve stvarne veze sa mnom kao komunistom. Hoću da kažem da je uz moju ličnost samo gore pasovalo kada sam davnih godina odlučila da se udam. Još pamtim suze od smeha mog Batuške koji se na kraju, kad je video da je đavo odneo šalu i da se ne zezam na svoj račun, okrenuo prema mom Čoveku i ozbiljno pitao ”Izvini, a odakle si ti?”, jer samo to da je iz daleka i da me ne poznaje može da objasni ono što čini.
Nagradno pitanje (a nagrada je noćenje sa doručkom kod mene u Oslu, sedam do deset dana, u zavisnosti od rasporeda letenja) postavljeno na mom fejsbuku povodom ovog intervjua inspirisalo je moje drugare da ponude nekoliko desetina zanimanja. Od onih koji veruju u mene i žele mi dobro, pa me vide u nekom kreativnom poslu, kao novinara u desku, CNN reportera, direkora ili PR škole, do onih koji su dali mašti na volju da nadmaši moju stvarnost. Ja sam im malo pomogla upućujući na moje strahove, da bi od ovog zanimanja bilo luđe samo da su mi ponudili da budem spasilac na bazenu. Zabava je bila celodnevna: spasilac na ski liftu ili spasilac dece u norveškim vrtićima, dreser foka, ukrotitelj irvasa, akrobata u cirkusu, pilot, lift-boj, fudbalski trener, kuvarica, model, pantomimičar, zaposlena da strepim za toplotni kapacitet starijih gejzira… U jednom trenutku moja prijateljica Sanja je pogodila – prevodilac, s tim što je dala strašniji dvojac: norveško – engleski! Čovek se nadovezao:
-Od ovog bi bilo gore samo da treba da radiš kao prevodilac roniocima, ljubiteljima egzotičnih buba.
Komentari su se nizali do kasno uveče, bilo ih je blizu 200, na kraju sam i ja jedva pratila, te ponesena zabavom i druženjem, obećah i tekst. Na srpsko-hrvatsko-bosanskom jeziku bratstva i jedinstva na kojem sam i odrasla i na koji ću prevoditi ako me, nedajbože, prime.
Prevodilac Deda Mrazu u Skupštini u Srbiji
A kog ja đavola tražim na intervju za posao prevodioca kad i ptice na grani znaju da nisam u stanju dve proste da nadovežem, a da ne zabagujem gore od mobilnog kojem upravo ističe dvogodišnja garancija?!
Daleko od Norveške, svakodnevice i belih noći, Čovek i ja konačno u mraku, otvorili po konzervu Estrelle i raširili sa decom mapu Majorke da vidimo gde ćemo sutradan da se kupamo i školjke skupljamo, kad stiže meni poruka od drugara Poljaka: ”Jesi li poslala prijavu za posao koji sam ti prosledio”. Gde me nađe na Majorci da me preslišavaš, mislim se u sebi, ”nisam, jer nisam našla gde se šalje”, kao što i nisam, i mogu mirne savesti da pijem pivo. Za tren oka stiže mejl na koji se šalje, ”stoji u oglasu”, dodaje on kratko. Ok, kad me već ovaj Poljak pritiska i preslišava gore od onih sa Biroa, šalji prijave, šalji prijave… imam još sat i 38 minuta, poslaću kad već ispunjavam formalne uslove! Napišem neku sirotu molbu, daleko od toga da nije tačna, ali za mene na srpskom, priložim CV koji sam prethodno svela na minimum, jer moja stvarna radna biografija uprkos fotografiji iz najlepših dana, bez dokaza na cvrkutavom norveškom, što ja ne izvodim ni posle četiri piva, ne znači ništa. Zakačim i priznato mi obrazovanje od strane Kraljevine Norveške, kao i svežu potvrdu o položenom norveškom jeziku, i usmenom i vrlo pismenom, a koji je u ovom oglasu presudan. Napišem i da ću im javiti ko mi može biti preporuka ako me pozovu, te preporuke su ovde gotovo presudne, i pomislim na jednog dekicu koji me je onomad pitao da li sam iz Danske. Ko će me bolje preporučiti od Norvežanina koji me je pomešao sa Dankinjom!
-Mi bi smo da angažujemo Slavika kao prevodioca, vi ste joj referansa.
-Oj, naravno, to je tako uzbudljivo! Ona odlično govori norveški, iako joj je jak danski akcenat. Ali ako mene pitate, nema bolje od Šlavika za danski – zamišljam razgovor. Možda taj ljubazni dekica i nije najbolja ideja, ko zna da li je na kraju razumeo da nisam Dankinja. Ali, misliću o tome sutra, ko Skarlet O’Hara, morala sam da žurim u morski disko.
Sutradan ujutro, u 9:15 zvoni telefon… S obzirom da su Čovek i Iskra u kući, a vrtić na kolektivnom godišnjem, sigurno je greška.
-Haj, je li to Slavika? – predstavlja se jedan preljubazan ženski glas koji pominje i firmu za koju sam noćas konkurisala. Moja prijava je ”lavli, džavli”, što bi rekao Del Boj i mogu li u utorak, dakle sutra, da dođem na intervju.
Od iznenađenja zablokiram i ono malo norveškog što sam u stanju da izgovorim telefonom, od telefoniranja na norveškom automatski dobijam suženje svesti, jedva isfalsetiram da sam na letovanju i da se vraćam za dve nedelje. Oj, to je tako zabavno, super, poslaće mi formulare koje treba da popunim i vratim, pa će me zvati telefonom za intervju, i nek imam divan dan, leto, odmor… ne znam ima li ljubaznije nacije.
Čovek je ukapirao ko me je zvao i počeo grohotom da se smeje. Deca su odmah projektovala svoje želje, Iskra je pitala da li to znači da ćemo moći da kupimo kuću, a Petra: da kupimo konja! Ostatak letovanja smo proveli zbijajući šale na moj račun i smišljajući kako da se spasim telefonskog intervjua, te da ću kao Sonja Savić u ”Šećernoj vodici”, brčkati vodu i žaliti se na buku od talasa. Srećom, nisu me zvali do pred sam povratak kući da dođem – sutra. Što i uradih.
Bagerista da budem
A kako sam se uopšte našla u situaciji da sam formalno kompatibilna sa nekim poslom koji nije novinarski? Na norveškom mogu da radim jedino kao čuvar tajne Svetog grala, ne toliko što mislim da znam tajnu, koliko zbog toga što sam usta bez (norveškog) jezika. A i umem da čuvam tajne, pogotovo ovde, sve i da hoću, ne bih imala kome da je ispričam.
Odlučim čvrsto proletos da izađem na čuveni ispit ”norške prove 3”, koji je ovde kao i krvna slika za mornaricu – formalni uslov za brojne poslove, ali i norveško državljanstvo, s tim što za pasoš moram i da poživim još koju godinu, u Norvešci naravno. Mada je meni taj ispit bio više kao test same sebe, da izađem na megdan sa sobom, egom i sa strahom od nesavršenog jezika.
Izabrala sam maj, em voljeni mesec, em dovoljno vremena da pripremim ispit računajući na izazove oko kuće, dece, njihove škole i aktivnosti, Dana ustavnosti, povremenog posla, samoće, nedostatka pomoći, povremenih sniženja i najtoplijeg maja u poslednjih 100 godina. Svaki dan smo morali na plažu! Ne samo što su htela deca, već je to i prilika koja se u životu ne propušta, toplo proleće u Norveškoj je kao Halajeva kometa, sreće se samo jednom, najviše dva puta u životu.
Učila sam koliko sam mogla, našla sam i jednu finu nastavnicu iz Srbije da mi povremeno pomogne, preko skajpa, pisala sam vrlo lepo, ali sam govorila kao pre godinu i po, ”Ja Tarzan, ti Džejn!” Mada se Džejn ipak zaljubila u Tarzana, a u mene niko, ni da bi me poželeo za saradnicu! Kolege su me čak dobronamerno savetovale da odustanem i da pokušam na jesen, da uštedim nemali novac kojim sam platila dva dela ispita. Divni ljudi ne znaju koliko su pametan savet dali pogrešnoj osobi!! Ili koliko su pogrešnu reč upotrebili u mom prisustvu! Bacili su biku crvenu maramu po sred rogova i zamutili mi vid.
-Jeg never give up! – prošištala sam malo na norveškom, malo na engleskom. Više sam bila ljuta samo kad su nas zvali Mađari da dođemo na svečani prijem pasoša za Čoveka i decu i posavetovali: obucite se lepo.
Meni da kažu obucite se lepo!!! Meni?! – ponavljala sam promuklim tonom Roberta De Nira ”You talking to me?! You talking to me!?!!”
Posle tog saveta bila sam stopostotno sigurna da ću izaći na ispit. Ja da odustanem?!
Moj ili moto bika
Kako sam položila usmeni, ne znam. Glava mi je bila utrnula, usta suva, ruke su mi se tresle, sreća da je disanje automatsko. Sa pismenim delom, koji je trajao tri sata duže nisam imala problema, napisala sam žalbu opštini povodom kao bajagi manjka vrtića, opisala sliku i napisala sastav o najlepšem poklonu koji sam dobila ikad. Program me je povremeno prebacivao na zadatke za viši nivo što mi je bio jasan znak da vladam situacijom, odnosno i razumevanjem i slušanjem.
Kada su mi dve sedmice kasnije stigli rezultati, od šoka nisam uspela ni da zaplačem od sreće! Uglavnom stiglo je crno na belo, garant norveških profesora da mogu samostalno da brinem o sebi na norveškom.
I Univerzum je posložio da su neposredno posle toga zatrebali prevodioci sa mojim nivoom znanja, koji me je doveo na srećom grupni intervju za posao, te sam do mile volje mogla da rešavam zadatke sa norveškim frazama i idiomima i obaška, krijući se iza grupe, čuvam tajnu Svetog grala.
Poslednji komentari