Moj prilog norveškoj istoriji sociologije i kulture/ Ili kako su kape i šalovi uticali na formiranje vikinškog mentaliteta
Norvežani važe za hladne ljude, čak više i od Engleza. Na skali toplote koja počinje italijanskim zagrljajem sa dvostrukim cmakanjem, preko francuskog poljupca, engleskog rukovanja na distanci dužine kišobrana, desni kraj drže Norvežani sa svojim ”haj!” (zdravo) uzviknutim u prolazu. Iako me ta hladnoća, koja vremenom obuzima i nas tople, užasava, meni je kristalno jasno da Norvežani ne mogu biti topliji kad žive na ovoj hladnoći! Čista posledica evolucije koja im u svakodnevnom životu čuva zdravlje i štedi vreme. Videla bih Špance i Italijane da li bi se onako sočno ljubakali sa svakim koga sretnu da žive na ovih minus 25. A i videla sam ih! Moj kolega Italijan od kojeg sam očekivala najviše, posle širokog osmeha i još šireg zagrljaja, snažno me je privukao ka sebi, ali na desno rame, te sam se osećala kao da mi je Božić čestitao ragbi igrač, a ne tamo neki crnokosi lepotan čiji su preci pronosili slavno ime latinskih ljubavnika! E, moj sine, Brute!
I ako bi Norvežani poželeli da uz svoj ”haj”, koji nesebično dele i starom i mladom, nekog i cmoknu, na putu njihovog poljupca isprečilo bi se tri metera somota, odnosno vunenog šala obmotanog sedam puta oko glave. Isto važi i za rukovanje. Topli stisak ruke kroz par vodonepopusnih, vetroneprobojnih i toplotnoizolovanih rukavica ovde gubi svaki smisao! Tako da su šalovi i rukavice vremenom udaljili ljude jedne od drugih i načinili ih hladnim i prilično rezervisanim. Mislim se, kako i ne biti rezervisan kad nemaš pojma kome pripada par očiju što viri između šala i kape od alapake. Zaleti se čovek da se izljubi sa Berit, kad ispod šubare neko sasvim deseti i brkat. Zato se Norvežani drže onog sigurnog ”haj” koji dele svima od znanih do neznanih, jer zakon verovatnoće kaže da će se u gomili zabundanih naći najmanje dve poznate osobe. I to mi se sviđa, nikog ne znam, a svi me uvažavaju.
Evo šta se meni, živom svedoku, desilo i što me je navelo na ovu sociološko – etnološku analizu.
Sretnem na proslavi Dana norveške ustavnosti – 17. maja (dakle bez šubare i ogrtača od medveđeg krzna) moju komšinicu sa kojom delim dvorište i pogled na dnevnu sobu, kako ona na moju tako i ja na njenu. Uglavnom je poznato da se Norvežani ponose svojim kućama sa prozorima preko celog zida za koje (prozore) još nisu izmišljene dovoljno velike zavese. Tako da kroz njen zidni prozor čoveku pogled sam pada na roze dizajnerske fotelje koje se fantastično uklapaju sa podnom lampom boje lavande i tamno zelenom ugaonom sofom prepunom jastučića sa cvetnim lila motivima. Odmah na dnevnu sobu, u skladu sa norveškim standardima ”sve i svi u jednom zastakljenom prostoru bez zavesa” (jedino je tesla u garaži) nastavljaju se kuhinja i trpezarija u kojoj dominira, da ne kažem baš ”ne znam kako su ga samo tu nagurali”, ogroman, starinski sto sa osam stolica, sve od punog drveta. Ali hajde, imaju veliku familiju, pogotovo kad im dođe tetka sa četvoro dece i psom. Teča ne dolazi već neko vreme, ali sudeći po tetkinom osmehu, mogla bih da zaključim da je sretno razvedena.
Sa Ingrid (tako se zove komšinica) se viđam gotovo svaki dan, kad pratimo decu u školu, bacamo smeće ili se vraćamo iz kupovine… Mahnemo jedna drugoj i kažemo srdačno i nasmejano „haj“. Hej, mahnemo!!! Ruka mi se sama otela prvi put! Ja ne umem da spojim srdačno, komšijsko javljanje sa klimanjem glave. To bi bilo kao da treba da kažem ”da” i odmahnem glavom. Pa imamo i mi, u našoj zemlji, valjda neke ćelijske zapise nastale evolucijom koja je srećom bila oslobođena teških jakni i zimske prateće opreme. Ponekad, kad me preplavi ta komšijska prisnost, ja joj viknem i ”haj, Ingrid!”.
Sećam se moje mame i njenih komšinica koje su ulazile jedne drugima u kuću ne pokucavši na vrata. Kucanje sam tek ja uvela kada sam počela da radim i da se zaključavam, ne bih li dremnula malo popodne, jer sam potpuno luda nenaspavana. A kako bih bila naspavana kad sam radila čak od pola 10! Međutim, to ih je razljutilo i opasno su mi zamerile da sam namćor koji je uveo najavljivanje telefonom za najobičniji dolazak na kafu. Pa kako da im ne uvedem najavljivanje telefonom, kad kucanje i zvono nisu dali rezultate. Kako je raslo njihovo nezadovoljstvo pred dobro znanim, a odjednom zaključanim vratima, kuckanje kažiprstom brzo je zamenilo lupanje šakom, pa i pesnicama. Onda sam rekla dosta! Telefon u ruke i da mi se najavljujete! Ja vam nisam Ljuša, a ni Bane, bog da im dušu oprosti.
Pre bi samo upali i viknuli ”Ljušo, meći džezvu”. Ili ”Ljušo, grej prokule!”, ”Ljušo, vadi pihtije!”… Bez obzira šta je radila Ljuša, mada je ona, bog da joj dušu oprosti, uglavnom sedela uz prozor (pazite: uz prozor! Prozor u svet!) i heklala ili štrikala i sve vreme odašiljala tu energiju ”dođite na kafu, dođite na kafu…”. Ili bi im jednostavno mahnula kroz prozor. I naravno da su navirali sa svih strana ne pokucavši.
Onda su došle nove generacije i poremetile strogo komšijsko pravilo koje je glasilo da vrata moraju biti otključana, ali da zavese moraju biti navučene! Tako je na primer moja Anči bila izvrgnuta najstrašnijim pretnjama od jedne komšinice iz zgrade preko puta.
-Slušaj, mala, ako ne počneš da navlačiš zavese dok se presvlačiš, doći ću i kosu ću ti počupati! Ja neću da te gleda moj muž dok se skidaš!
Ja sam bila u šoku! Koji geak sa velikim ”j” može da pilji kroz tuđi prozor!? Bljak! Nivo ”komšinica – baba špijunka”.
Zato je moja sirota Anči, pre nego što upali svetlo, morala prvo da spusti roletnu i navuče zvesu, jer nikad ne znaš koja ti budala blene u sobu! Tvoju!!! U kojoj imaš pravo da ideš i bez gaća ako ti se tako hoće.
E u Norveškoj niko nema šta da pilji kroz tvoje prozore i to je prosto stvar civilizacijskih tekovina. Niko nema zavese i niko se ne krije, jer je logično da svako gleda svoja posla, a ne u tuđu sobu, makar ona bila i dnevna! Norvežani su tu toliko odmakli, da oni kad hoće da provere kakvo je vreme napolju pitaju aplikaciju umesto da bace pogled kroz prozor. Prozor za Norvežane je čisto jednosmerna stvar, stvar kroz koju ulazi sunčeva svetlost.
Međutim, za nas je prozor i najjeftiniji izvor informacija. Često i korisnih, pogotovo kad je komšiluk u pitanju.
Na početku naše norveške karijere, dok još nismo dobro poznavali ovdašnje običaje, zatekne neki posao mene i Čoveka u jednoj kući, negde u nedođiji, sa džezvom i kafom, ali bez kašičice! Šta ćemo sad! Umori i žedni, kafu poneli, ali nemamo čime da je sipamo a kamoli promešamo!
-Šta misliš, Cale, da pitam komšinicu za kašičicu, video sam malopre kroz prozor, kad je došla kući?
Ja presrećna! Popićemo kafu! Trči Čoveče!
Ode Čovek i zvoni na vrata, ama ništa, nigde nikakav nagoveštaj pokreta u kući.
Vrati se Čovek slomljen, neobavljenog zadatka. Ok, sipaćemo otprilike, a džezvu ćemo malo mućnuti u krug, ono kao kad se ispira nešto dok se pere.
Dok mi tako ”mešamo” kafu, periferni vid hvata zlu “komšinicu” kako s bebom u naručju istrčava iz kuće, seda u auto i uz rasipanje šljake pod točkovima, ubacuje odmah u petu.
Čovek naglas razmišlja da je možda trebalo ja da pokucam.
Gde ode ovaj nepoverljivi svet! Mi nismo ni kucali jedni kod drugih, nego je s vrata bilo:
”Ljušo, trebaju mi dve kašičice kafe”, ”Ružo! Mikser!”, ”Rado, daj mi, života ti, 500 milijardi do sutra”…
Ali, da se vratimo Ingrid i našem mahanju! Šta komšijskije i emotivnije da doživiš u hladnoj Norveškoj? Samo kolač dobrodošlice od iste te Ingrid kad smo se uselili.
Neko je zvonio u pola 11 uveče. ”Ko je sad?!”, skočila sam kao da me je igla ubola. Lopovi? Narkomani? Irvas? Ko zna ko se muva oko kuće bez zavesa u ovo doba? Nije trebalo da se selimo sa šestog sprata!
Čovek je otvorio.
-Zamisli, Caco, komšinica što živi u kući pored nas poželela nam je dobrodošlicu u dvorište. Donela nam kolače!!! Zove se Ingrid.
Raspilavila sam se. Kakva osoba!!! Posle kažu Norvežani hladni ljudi! Kolače dobrodošlice nam je donela samo teta Branka, kad smo se nekih srećnih godina doselili kod njih u dvorište, u čuveni valjevski Tešnjar.
-Caco, evo malo pečenja da prezalogajite. Znam da ste umorni od selidbe i da nemate kad ni da spremate večeru – rekla je dobra teta Branka.
Pečenjeeee, ham, ham…
Elem, sretnem Ingrid u školskoj kafeteriji gde smo prodavale kafu i kolače na proslavi već davno pomenutog Dana ustavnosti i nakon blistavog ”haaaaj”, ja – željna priče, pa makar i komšijske, zapodenem razgovor. Ništa specijalno, u okvrima mog vokabulara, o omiljenim kolačima, pa malo i o kući, deci, jer delimo zajedničku sudbinu – isto dvorište, školu, orkestar… A obe nove u kraju. Svašta sam ja u toj komšijskoj čašici razgovora videla nama dvema zajedničko! I ona živi sa strancem. Mislim, udata je za čoveka koji nije iste nacionalnosti kao ona. Ma i vertikalno i horizontalno Ingrid i ja gotovo pa srodne duše. Toliko zajedničkog nemam ni sa Čovekom, a sa njim ispijam kafu svaki dan. Dakle, čekam trenutak da je zovnem na kaficu. Naravno, nemam tako velika očekivanja da će piti tursku, spremna sam da umutim nes, niti da će doći nenajavljena i bez kucanja, ali da će me notirati negde bar za oktobar ove godine, u to verujem.
Priča Ingrid da je zadovoljna krajem, prirodom, šumom nadomak kuće, rekom, skijalištem i plažom… Sve je drugačije od Pariza gde je živela do zimus zbog posla i čoveka. Oduševljena je prostorom u kući, ali deca ko deca, kuda prođu na sve strane za njima ispadaju knjige, pesak, puževi, instumenti… Prostora nikad dosta. Ja bih je posavetovala da možda bolje iskoriste sobu između kuhinje i kupatila, ali znam da su Norvežani uzdržani ljudi, ni za živu glavu ne bi nekom nudili savet ili uslugu ako im se ne zatraži. A i tad bi to bilo nešto okruglo pa na ćoše, posle čega bi čovek ipak morao da se osloni sam na sebe, pa sam prećutala svoju dobru ideju. Nakon svega što mi je cvrkutavo ispričala, upita me ljubazna i nasmejana Ingrid:
– A gde ti živiš?
– Hæ?! – Upitah na tečnom norveškom, još jednom proklinjući svoje loše razumevanje ovdašnjih dijalekata.
– Gde ti stanuješ? – pitala je, slatko trepćući.
Čak ni oduševljenje da dobro razumem dijalekat sa zapada nije uspelo da ublaži moj šok.
– U kući do tvoje, ali sam obično u skafanderu i bez šminke – našalila sam se, preljubazno se cerekajući, a inače se mislim, pa čemu tebi ženo služe prozori!!! Sigurno ne da ih pereš!
-Ooooooj! Jaaaa… – rekla je kao bajagi prisećajući se mojih očiju ispod šubare od polarnog medveda. Srećom, neko je zatražio kolač, pa je neprijatna situacija izbegnuta kao rukom odnešena.
Nešto kasnije srele smo se na pešačkom prelazu i radosno uzviknule jedna drugoj ”haj!”, kao da se nismo videle 16 dana, a možda ni pre toga…
Poslednji komentari