Karikatura: Branko Obradović Bob

I nositi maslinasto zelenu boju

Nakon vatrenog krštenja, odnosno bombardovanja „Krušika“ koje sam dočekala u stanu, dala sam petama vetra i otputovala u selo, kilometrima od civilizacije. Tamo su seljaci mirno orali njive i po golubovima slali poštu. Međutim, ta nameštaljka bila je samo za razglednice! Stvari u selu bile su mnogo dramatičnije. Uprkos činjenici da je od najvećeg strateškog značaja za NATO ujakov malinjak od nekoliko ari, to nije umanjilo strah mojih rođaka. Pokušala sam analizom situacije i argumentima da razbijem njihov irealan strah.

-Oni neće da gađaju vaše selo i uzalud troše skupe rakete. Njihovi ciljevi su vojna industrija, mostovi, skladišta goriva, RV i PVO… – objašnjavala sam uzalud. Jer oni (moji rođaci) imaju most preko kojeg prevode koze tokom leta visoko u planine na pašu! Dve dvospratne kuće sigurno izgledaju kao fabrika i, uostalom, „otkud on o’zgo zna šta je ovo!?“, odmah me demantuje deda.

-Zlikovci mogu pomisliti da je kak’i grad ovde, pa će reći, ko zna šta oni kriju u onim zgradurinama, možda tu ima kak’og benzina! Možda se tu neka vojska sćućurila, pa samo čeka ka’će napasti! Tako oni misle! – govorio je deda, vrsni poznavalac strategije i psihologije NATO-a.

Pokušala sam da ostanem staložena i da se činjenicama borim protiv njihovih suludih ideja, međutim nisam imala dokaze da ih NATO neće bombardovati popodne dok budu plevili luk!!!

Onda su se iznad sela čuli avioni. Nindža?! Malo dete u poređenju sa mojim rođacima kada je brzina maskiranja u pitanju. Ujak i ujna su zalegli u malinjak i prekrili se već spremnim grančicama. Da me nisu pokretima ruku terali od sebe, ne bih ni znala gde su. Dečica su se umešala među ovce i ogrnula belim, vunenim džemperima. Deda je brzo ugasio cigaru da se ne vidi dim i sa babom ušao u staru štalu. Nisam mogla da verujem svojim očima! Otišla sam kod drugih rođaka u nadi da oni nisu otrovani nervnim gasom.

Na ulazu u imanje drugog ujaka stoji tabla na kojoj piše „Čuvaj se kera i nenosi maslinaste vindijakne!“. Verovatno da NATO ne pomisli da tu stanuje vojska!? Oni su bili u kući, zato što je mala i NATO neće pomisliti da je vojna industrija sa zalihama nafte za prolećnu setvu. Ujna je bila uzrujana. Prala je već oprane sudove i brisala suve čaše. Mlađi brat i sestra, verovatno kao i ja, strah su terali nekontrolisanim smehom. Jedino je ujak bio hrabar i ljut! Stezao je pesnicu i kroz prozor pretio ka nebu. Ujna ga je uvlačila u kuću!

-Siđi dole ako smeš, pa da se pobijemo k’o ljudi! Šta pucaš o’zgo?! I ja bi se tako junačio, lopovi jedni! – vikao je ujak padajući u vatru.  Sa’ću da instaliram čunak iznad vatre pa da ispaljujem ručne rakete, kukavice jedne! Ženo, pali vatru!

-Nemoj ujače, nisu vredni našeg truda. Vidiš da biju odozgo kao kukavice. Ne smeju oni sa nama da odmeravaju snagu – smirivala sam ga.

LadanOblog

Karikatura: Branko Obradović

Ubrzo smo nas petoro pili kafu i smejali se nekim običnim stvarima. Napokon normalan svet, odahnula sam! Onda su se zatresla sva vrata, a prozori gotovo poispadali iz okvira! Svi smo poskakali sa stolica! Brzinom od dva maha u kuću je uletela tetka, ujakova rođena sestra sa kćerkom. Usledeo je stereo:

-Pobiće nas ovi ludaci! ‘ajmo u sklonište!!!

Prodrmala sam tetku za ramena i opalila joj dva šamara, ne bih li se vratila u stvarnost.

-Alo, tetka, u selu smo. „Krušik“ je kilometrima odavde. U selu nema skloništa, niti je ono potrebno, jer nemaju šta da gađaju!

Međutim, tetka je bila u transu. Nije me ni videla, a kamoli čula. Ujna je opet zagasila vatru da dim ne bi izlazio iz dimnjaka i otkrio položaj živih ljudi. Deca su opet počela histerično da se smeju. Ujakovo lice se smrkavalo. Sestra je plakala. Nisam mogla da verujem ni očima, ni ušima. Sedela sam i posmatrala predstavu.

-Ako nema skloništa, idemo u šumu – nije se predavala tetka.

Deca vidno uznemirena pomagala su joj da nađe neko bolje rešenje.

-Hajmo, tetka, u trnje!

-Hajmo u Milovanov potok, hajde, pobiće nas ovde! Vidite da lete!

-Pa neće valjda da plivaju – govorio je brat.

-Sram vas bilo, bezobraznici! Smejete se, a mogu da nas pobiju! ‘ajmo u bagrenjak! Reci deci! – ljutila se tetka na moju ujnu što ne naređuje pokret.

-Ajmo deco – reče ujna tužno, prigrlivši svetlo zeleni džemper sa belim radama. Deca i ja prasnusmo u smeh.

-Idemo, ali pod uslovom da se spustimo u Racin bunar! – predloži moja sestrica.

Smeh je bio neobuzdan. Meni su tekle suze, jer nismo lepo vaspitani. Tetka je predlagala mlekar, brat kokošinjac, tetka voćnak, brat sto u dvorištu…Onda je ujak ragovao kao NATO – žustro! Meta napada bila je tetka.

-I kad dođe, veštice, da širiš paniku i plašiš decu! Idi, pa se krij po žari ako si poludela!

-Oni obaraju avione. Juče su dva oborili, jedan u Klincima, drugi u Joševi… Popaliće nas! Ženi je pred vrata pao pilot! – naricala je tetka.

-Dobro je da nije na nju pao! – ismevao ju je ujak.

-A avon je pao na trešnju – šalio se brat.

-Vi mislite da ja lažem? Je li to hoćete da kažete?! Mislite da ne mogu kuću da vam pogode!?

-Idi, veštice, pa čuči u žari, tamo ti je sigurnije – vikao je ujak mojoj tetki.

Sestra je neprekidno plakala. Deca su se sve slabije ubacivala dosetkama u raspravu. Ujna je osim starog džempera prigrlila i kesu sa dragocenostima. Bila je spremna da krene i u bunar! Ja sam bila spremna da ih sve podavim, pa da me kao masovnog ubicu smeste u najbezbednije mesto do tada – zatvor! Sva moja hrabrost nestala je u jednom danu.

Odlazak babinoj kući bio je pravi pakao. Sve vreme išla sam uz ogradu i bojažljivo provirivala ka vedrom nebu. Na vidiku nije bilo ni NATO pilota, ni NATO aviona, ali to ne znači da im nisam na nišanu. Prigrabila sam jednog jastreba da svojim raširenim krilima štiti moj integritet.

Te noći nisam mogla da spavam.

-Tata, spavaš li?

-Ne, a ti?

-Ne, a baba?

-Ni ja ne spavam!

Svo troje smo, kao sove, celu noć buljili u plafon očekujući neku detonaciju od koje će se srušiti naša stara kuća. Daleko bilo!!!

Comments

comments