Norwegian wood

Kako smo moj pas i ja zanoćili u šumi

Odlučimo moj pas i ja da prespavamo u šumi. Ne zato što je to trend i običaj u Norveškoj, već što sam sticajem teških životnih okolnosti imala potrebu da se povežem s prirodom. Mislila sam i psu će prijati, jer nije li lepše vuku da spava na hladnoj mahovini, nego u vrućini dnevne sobe. Pas nije ništa mislio, ali se svejedno radovao, kao što se uvek raduje kada namiriše da je neko kretanje na pomolu. Ukućani su bili skeptični, čak je mlađe dete Petra smatralo da to nikako nije dobra ideja, jer je u šumi opasno, i da ako već idem, ne moram baš i psa da uvlačim u to. Nek joj ostane bar pas.

-Ako već hoćeš da spavaš napolju, spavaj na terasi – predlagalo je dete, koje, kako će se pokazati, bolje poznaje i psa i mene, nego što nas ja znam.

Čovek je bio saglasan, ne treba mi pas, jer je naš pas salonac, voli komfor svog ćoška između sofe i saksije, a nije ni neki koji kida kada su izazovi u pitanju. Border koli – ovčar, a ne čuvar. Međutim, ja sam zamislila meni šumski spokoj, a njemu svežinu, kad mogu Norvežani da spavaju u šumi, što ne bi mogli i mi. Pas je već Norvežanin, dok ja vučem korene od hajduka, koji su se povlačili u šumu upravo oko mog rođendana. Ništa nije slučajno. Višak adrenalina u meni bio je ponosan na vezu i smisao koje nađem u svemu. Tek što je bio ponosan na ovaj iskorak da prespavam sama sa psom u šumi.

 

Kaljenje čelika

Prva ideja o spavanju u šumi pojavila se pre otprilike tri godine, kada su moji poznanici Norvežani već s proleća, po fejsbuku, kačili svoje šatore, vreće za spavanje i ostale bivake gde su zanoćivali po šumi. To je uzbuđenje, tradicija, sazrevanje, lepota, uživaju svi, i odrasli i deca, jer jeste divno prenoćiti pod vedrim nebom i biti u bliskom kontaktu sa prirodom. Čak predškolske grupe dece odlaze sa vaspitačima i spavaju dve noći u šumi, bez obzira na vremenske prilike, kao jedan vid sazrevanja u zemlji gde je boravak u prirodi visoko prioritiran.  Hladnoća tek nije nikakva prepreka za naciju koja ima sve od vune, od gaća do kapa, preko ćebadi do prostirki za spavanje. Plus najsavremenije vreće za spavanje, ležaljke, šatori i ostala čudesa, koja ja još uvek ne umem ni da nabrojim.

-Ne bojiš se, pitala sam jednom poznanicu koja je prenoćila u šumi sa troje dece.

-Čega bih se bojala u šumi? – osmehivala se toplo.

-Pa da, logično – smejuljila sam se, čega bi se čovek bojao u šumi osim paukova, slepih miševa, lisica, vukova i belih medveda… Nije da se nisam setila i ludaka s noževima!

-Životinja se ne bojim. Ljudi se bojim, ali oni kojih bi se bojala, obično ne zalaze u šumu.

U pravu je. Iste noći kada sam ja zanoćila u šumi, desio se oružani napad u centru Osla, pri kojem je dvoje ljudi poginulo, dok je policijska patrola bila parikrana svega jedan ćošak iza! Dakle ludaka ima i biće ih, ali je veća verovatnoća da će žrtve tražiti gde ih ima, nego da će lutati po šumama, nadajući se da je neko odlučio baš tu da zanoći.

-Sabo, obratila sam se Čoveku zvanično da shvati značaj moje odluke, sutra ćemo da spavamo u šumi, kad može Hege, sama sa troje dece, možemo i ti i ja.

Čovek nije imao ništa protiv. Ni pola sata kasnije zvala sam ga iz kreveta, a ispod ćebeta, jer je nešto kuckalo iza police za knjige, a mogao bi biti skakavac. Odmah mi je bilo jasno da od prespavljivanja iznad divlje travuljine, guste norveške šumetine ne dolazi u obzir. Pa Norvežani nisu uklonili iz šume ni jedno jedino božije drvo koje je palo, osim što bi ga prosekli za put, ako bi palo preko staze. Neka, priroda nek uradi sve sama, crvi nek pojedu, zemlja nek se nahrani, srne nek se napasu, paukovi nek se nastane, zmije nek se izlegu… Jer što bi raskrčivali jednu šumu, kad im je gotovo 40 posto površine zemlje pod šumom. Zapravo, zna li se uopšte gde počinje norveška šuma. I gde joj je kraj?!

Idem na posao kroz šumu, na kafu kod komšija, da šetam psa, u prodavnicu ili na bazen. Razmišljam da moji valjevski prijatelji ne bi verovali svojim očima kuda prolazim, niti da je norveška šuma leti zapravo prašuma! Tek ne bi verovali da sve staze vode kroz šumu, i one do škole, i do fudbalskih terena, pa i one koje spajaju stambena naselja… Ako nastavite pravo, stižete na voz, ako skrenete levo, eto vas na plaži, ali ako posle 500 metara zavrnete desno, na skijalištu ste za dva minuta. Međutim, ako posle drugog skretanja levo idete napred i samo vučete levo, eto vas na putu za Stokholm! Staza za psihijatrijsku kliniku vodi uzbrdo desno posle železničke stanice, samo što je preko nje (staze) palo drvo, pa se ne može dalje biciklom, ali se može preseći kroz visoko šipražje i korov, koji se ne seku ni za živu glavu, jer samo Norvežani znaju za koga su u beskonačnom lancu ishrane i korisnosti važni žara i čičak! Razmlišljam da kupim go-pro!

Never give up

Fantazija o prespavljivanju pod vedrim nebom ponovo se javila godinu dana kasnije. Imali smo divnu verandu bez nadstrešnice ispred kuće, sa koje je pogled pucao na nepreglednu norvešku šumu, dakle bilo bi skoro pa original spavanje pod zvezdama. Namestilo se tako da je komšija Islanđanin, koji je stanovao iznad nas bio odsutan za vikend, te nije postojala opasnost kad ustane, da se nagne na ogradu, uživa u pogledu i otresa cigaru na mene. Dakle, generalna proba! Ako uspem na verandi, na koju lisice i ostale noćne zveri imaju direktan prilaz iz dvorišta, moći ću u šumu.

Čovek je našao vreću za spavanje, ispod koje smo stavili ćebe da mi bude malo mekše pod kostima, a ja sam donela dva fenjera sa svećicama da ukrasim moj smeštaj, i knjigu da čitam pred spavanje. Čovek i deca su se povukli u dnevnu sobu da gledaju film i čekaju kad ću odustati, dok je pas ostao na svežini sa mnom. Nije mu bilo jasno šta radim na verandi, malo me je ćuškao njuškom, malo se vraćao da zauzme strateški položaj s kojeg i čuje poznate zvukove iz dnevne sobe, i vidi mene – nenormalnu. Pas je border koli i ne podnosi kad mu se stado raspe. Malo sam čitala, malo gledala zvezde i razmišljala kada li sam poslednji put ležala i blenula u noćno nebo. Možda kad sam bila dete, kod babe i dede u selu, u doba kad je zvezdano nebo bilo namesto noćnog programa. Gde li je Severnjača sada, pitala sam se, verovatno iznad moje glave, sledila sam logiku. Čula se reka, vodopad, poneka buba i, sve ređe, voz. Hvatao me je san, ali mi je trebalo vremena da naviknem na Mafinove korake po staroj, drvenoj terasi i na njegovo bacakanje, čas ovde, čas onde. To je samo Mafin koji se baca kad leže, kao da nema zglobove, hrabrila sam se. Na kraju sam se okrenula ka kući, što bi se reklo, okrenula leđa opasnostima, jer ako će lisica ili jazavac da me napadnu i pojedu, bar da ih ne vidim, pa da me pride i uplaše.

Bilo mi je hladno i bila sam mokra. Kiša li je? Probudila sam se sveže okupana, kao u jeftinom ljubiću, iako nije bilo ni pet sati. I kera, i mene, i vreću, i ćebe napala je jutarnja rosa, koje zbog blizine reke i šume ima da se naliju kanali za navodnjavanje. Izvukla sam se iz mokre vreće, skinula hladnu kapu i uvukla u svoj hladni krevetić, koji se ubrzo zagrejao, i slatko i ponosno zaspala. Mafin se bacio na parket i odahnuo kroz njušku.

Tako ću i ovog puta. Rosa će nas probuditi, mislila sam. I mene i Mafina. Ili cvrkut ptica, jer leto je.

Hajdučenje

Spakovala sam ležaljku, vreću za spavanje, ćebence, vodu za mene i psa, knjigu, naočare i malo keksa. Čovek mi je tutnuo baterijsku lampu i brisu, lako rasklopljivi mali nož, bez kojeg se po njegovim rečima ne ide u šumu. Nenasilna kakva jesam, odmah sam se usprotivila rekavši da ako mi treba nož, onda ne treba da idem u šumu. Neka, rekao je Čovek, možda će ti trebati da nešto presečeš.

-Ako naiđe vuk, na primer, da mu presečeš vrat – zezao se Čovek.

-Šta će meni nož, ja imam kera – bila sam ponosna na našeg velikog psa po imenu Mafin. Ime mu ide uz karakter, sladak je i divan, sačinjen od mekoće i dobrote, ali je veliki i strašan kad iskezi zube i kaže “grrr”.

Čovek i Petra su nas ispratili do šumkog proplančeta odakle je trebalo da gledam more i sunčev zalazak koji počinje oko 22 sata i završava negde pred ponoć. Na istom mestu sam našla i dva savršeno razmaknuta drveta na koje smo razapeli ležaljku. U ležaljku sam metnula vreću za spavanje i ćebence.

Bila sam spremna. Mahnula sam Čoveku i detetu, koji su mi poželeli laku noć, dok se Čovek obratio keru pogrešnom rečenicom!

Ne samo da je shvatio da mu se stado razdvaja, nego mu i jedna ovca viče „doviđenja, Mafine“, što za njega znači – ostaviše me. Čovek se brzo ispravio i počeo da mu viče „vidimo se, Mafine, vidimo se brzo“ i da mu maše, kao da ga ostavlja na služenju vojnog roka. Ker je u trenutku odlepio i počeo da zapomaže i kuka, jer raspade mu se stado, kako da vrati ovce koje odoše, kad zapravo ima jednu zalutalu ovcu koja se penje u neku spravu i kači na drvo. Trčao je za njima, pa se vraćao do mene moleći me pogledom da se spakujem i da idemo kući svi zajedno. Nemojte mi se razdvajati! Kukao je i jadikovao, kao da je haski, odakle mu samo taj zavijajući ton, pitala sam se.

-Sve je u redu, Mafine, mi ćemo biti ovde, smiri se, Mafin će da spava ovde, u šumi, sedi, Mafine, sedi, bravoooo – hipnotisala sam ga bebećim tonom, i malo odobrovoljila, te se ponovo pretvorio u psa i počeo razdragano da trčkara naokolo i “traži zeca”. Ja sam sedela i čitala knjigu, a onda sam se preselila u preudobnu vreću koja je visila između drveća. Gde ćeš sad, ker je dotrčao u dva skoka do mene, gde ćeš sad, ženo, ne ostavljaj me samog na zemlji, zapomagao je i gurao glavu u vreću, što na njegovom jeziku znači “smem li na sofu, fotelju, ili klupu”, u zavisnosti gde bi želeo da se popne, ali nikad bez dozvole. Osim na Iskrin krevet na koji skače kako se otvore vrata od njene sobe.

-Jesi li blesav, Mafine, kako da te popnem u ležaljku!? Imaš skoro 30 kila, čoveče i oštre nokte, ne samo da će ležaljka pući pod nama, već ćemo je i pocepati. Koji te je đavo spopao, jesi li ti pas, ili nisi?! – ljutila sam se, ali ker nije sklanjao njušku sa ležaljke. Šta ću, na kraju sam morala da ga popnem u vreću. Ne samo da kuka ko haski, već je vešt ko foka, a ne kao ker što skače uvis da uhvati frizbi, jedva sam ga ugurala u vreću.

-Sledeći put ćeš ti meni ostati kući i kuvati se iza saksije! – bila sam odlučna. Ker nije mario, samo kad se dočepao mene, makar zajedno visili na drvetu i kuvali se jedno uz drugo. Pokazalo se da je i meni bilo lepo, s kučetom na drvetu, raspilavila sam se od miline. Malo smo gledali more, malo krošnje, slušali ptice čija se pesma smirivala kako se sunce ulivalo u fjord, i tako pet minuta, kada se pseći instinkt ponovo javio kod kera, te je najelegantnijim skokom bio ponovo na zemlji i u jurnjavi za opasnošću koju je samo on namirisao. Tamo i nazad, i tako milion puta, nazad je našao zabavu i ostavio me na miru. Ili u miru noći u šumu, pored mora, sa blistavo vedrim nebom i zalaskom koji kao da je beskrajan. Jedna od najkraćih letnjih noći, kad Zemlja ne mora puno da se zavrti da bi Sunce izvirilo nedaleko od mesta gde je zaronilo, ali ipak dovoljno dugo, da malo tame padne na dugi, topao norveški dan.

-Vama je tamo istok – konstatovao je jedne zime naš drugar koji je bio u gostima, videvši odakle je provirilo sunce.

-Ne, nama je tamo jug – rekli smo. Istok je više severnije.

Osim što smo se osamili, još smo i poludeli, mislio je jadan čovek. Međutim, geografija dođe više kao filozofija kada se čovek sa Balkana izmesti ovoliko severno, dok samo Sunce bude nešto oko čega se bukvalno život okreće.

-Je l’ sunckret kao hijena? – pitala je jednom malecka Petra. –Da li suncokret prati sunce, kao što hijena prati čoveka?! – objasnilo je dete na moj pogled, “šta ti ovde nije jasno”.

Ja sam sada i suncokret i hijena koja prati sunce. Za ceo život, što će reći 42 godine, nisam razmišljala o Suncu izvoru života, kao za ovih 7 godina u Norveškoj. Verni pratilac sam mu, lajkujem ga, divim mu se, klanjam mu se, zahvalna sam mu, shvatam kako i koliko život zavisi od njega. Kao i od prirode – otud ja ove letnje noći, usred šume, da zanoćim.

Ponoćna filozofija, poezija i fotografija su me uspavali, zaboravila sam i na psa. Čula sam još blag zvuk talasa, daleki žamor na ponekoj jedrilici usidrenoj u zalivu, još dalji zvuk sa autoputa, i naravno šumske zverke – noćne bube. Rem faza, snevam, ali pomalo budna, kad skoči pas kao iglom uboden, zaljulja mi vreću ispod koje je spavao i zabode režeći pogled u zemlju. Zmija, kriknuh ko sa Munkove slike! Otkud zmija noćas u hladnoj rosnoj šumi? Ker poče sumanito da poskakuje i njuška, malo da vreba, pa da se bacaka napred, nazad.

-Šta je keru, bogte?! – čekam da mi ker odgovori, jer lampa od telefona ne pokazuje ništa.

Ustajem iz vreće, jer verovatno je žaba, ker ima identične pokrete, samo su njegovi skokovi napred – nazad, levo- desno. Ker sad već napada drvo. Koje drvo? Pa, drvo na kojem visi moja ležaljka. Od ovolike šume, kako koje drvo?! Usmeravam svetlo lampe prema drvetu, kad tamo iskolačenih očiju prema nama gleda: miiiiš!!! Šumski miš! Zubi oštri, pogled zao!

–Miiiiš! – viknula sam prema Mafinu, koji je počeo da kidiše na drvo, ali ne i da mu se približava na bliže od metra. Ne zna se šta mu više seva, oči il očnjaci, ama ni makac ka drvetu.

Adrenalin me je spičio u čelo – bori se ili beži. Naravno, bežim, pakujem stvari, odvezujem vreću, ko zna gde je miš, možda je baš u vreći, neka, pokupiću je sutra…

Stavljam lampu na glavu, vadim nož i krećem s Mafinom kroz mračnu, nepreglednu šumu do slobodne. Od cele šume – naše drvo!! Sati je oko dva iza ponoći. Najmračniji trenutak – upravo pred izlazak sunca. I sledeće godine – bez psa!

(Oslo, Jul 2022.)

Comments

comments