Kako sam od žene sa velikom torbom postala mangup sa rukama u džepovima

 

Krenem pre neki dan iz kuće na važan sastanak i na vratima se okrenem dvaput oko sebe. Nešto sam zaboravila… Gledam u ogledalo, cipele sam (obe iste) obula, kapa je na glavi, šal oko vrata, imam i rukavice, maska je i preko usta i preko nosa… Preslišavam se šta bi mi usput i tamo moglo da (za)treba… telefon, novac, kartica za prevoz, pozivno pismo, legitimacija, beleške sa pitanjima, šot-skrinovi putanje i mesta sastanka, lista reči koje rado koristim u maternjem, a koje još nisam najbolje usavršila na norveškom, pravilo za građenje drugog (omiljenog mi!) kondicionala, recepti za lekove, fotoaparat…

“Torba”, virsinem preko maske! Gde mi je torba?! Talas panike obliva me hladnim znojem, ne samo što ne znam gde mi je torba, već i što u deliću sekunde prepoznajem simptom alchajmera – ja se uopšte ne sećam ni kako ona izgleda!!! Tri uzvičnika su malo za kraj ove rečenice. Srećom, svetlost svesti se probija do leve ruke koja se u džepu drži za telefon.

-O, ženo, idi dovraga, ti i nemaš torbu. Sve što ti treba, pa i više od toga, je tu – u telefonu.

Saznanje da nemam torbu, toliko me prenulo u stvarnost da sam kao najuvežbaniji zen budista potpuno svesna sadašnjeg trenutka. Jasno vidim sebe kako izlećem iz kuće i potpuno neprirodnog hoda žurim na autobus. Žuriti sa rukama u džepovima je isto kao trčati sapet. A gde ću, opet, ruke nego u džepove, jer nemam torbu pa da se bar pridržavam za kaiš. Jurim namunjena i zamaskirana, mrkog pogleda koji se probija ispod kape a iznad maske, kao da ću svakog trena iz džepa izvući revolver. U poslednji čas utrčavam u autobus, zauzimam poziciju do levog prozora kako bih gledala more, i pre nego sam ga opservirala, misli mi se gube u vremenu u kojem sam bila žena sa velikom torbom. Čak i ako nije bila naročito velika, bar je bila teška.

-Cale sine, – govorio je moj mili, duhoviti Tata, šta ovo imaš u torbi? Jednu ciglu? Ali manju…

Ako nisam rečima, bar sam uvek mogla da se odbranim torbom. Nikad se ne zameraj ženi koja nosi veliku torbu. A moja je bila XL. Bilo šta od nakita, ili kakav detalj na garderobi bio bi višak uz većinu mojih torba. Išla sam zaklonjena iza torbe, kao da sam nosila ulje na platnu na uramljivanje. Tolike su bile te moje torbe, da je trebalo nekoliko nas da skupi pare, pa da je priuštim sebi. Jednom čak, kada sam na početku moje norveške karijere putovala za Srbiju, morala sam na aerodromu da platim višak prtljaga, jer su moju tašnu opsigovali kao ručni prtljag. Nju nisam ni vraćala za Norvešku!

Jedino je veće torbe od mojih imala moja kuma Leposava, naučnica sa Oxforda, čije su tašne izgledale kao redizajnirani koferi. Njoj su na crtu mogli da izađu samo vodoinstalateri sa svojim torbama.

Kroz glavu mi prolaze slike nekih mojih torbi koje sam kupovala ovde, a koje su vremenom bivale sve manje, tako da je u jednu od njih mogao da stane samo telefon, ali bez maske.

Međutim, šta se desilo sa svim tim mojim tašnama? Ili sa ženom koja ih je nosila? I zašto su mi sada ruke u džepovima, kao da sam mangup koji je pošao da šutira kamenje?

LadanOblog

Vremenom, moje tašne su se smanjile

Ček, polako, kada sam poslednji put imala neku torbu? Ne kada sam išla na posao i nosila veliku, sportsku torbu sa komplet preobukom i doručkom, već kada sam imala žensku tašnu okačenu preko ramena. Ili bar u ruci, a koju sam sparila ili sa cipelama ili sa kaputom.  Pred očima mi slika Mafinovog povodca u mojoj ruci, nikako ručka od tašne. Pred očima mi takođe i jedna jarko crvena šerpa, koja odlično ide uz više mojih crvenih haljina. Trebalo je da shvatim da je đavo odneo šalu, ne samo kada sam počela više para da dajem na šerpe nego na cipele i tašne, već kad sam sudove počela da uparujem sa haljinama!!!

Prošlog leta sam išla na neki protest, i možda sam tada imala tašnu, ali dobro se sećam da nisam imala ključeve. Trebalo je da zveckamo ključevima, i ja sam tada shvatila da ih nemam. Prvo sam se, naravno, prestravila! Gde su mi ključevi?! Kao što sam se danas prestravila gde mi je torba! A onda, nakon hladnog znoja zbog alchajmera, usledilo je jedno od radikalnih norveških otkrića (jednom ću napisati duhovni tekst “Sva moja norveška buđenja”): pa, ja nemam ključeve! Ne zaboravljam ih, niti ih gubim, ne vraćam se po njih, ne ostavljam ih u saksiji, niti ispod otirača, ne koristim ih kako bih otvorila pivo… tako da tada nisam mogla njima ni da zveckam. Nije ni da se ne zaključavamo, već jednostavno, kuća u kojoj živimo je, što bi se reklo, na dugmiće. I sve je dobro dok pamtim kojim redom se stiskaju. Poštansko sanduče ima samo poklopac, iako je na sred trotoara iznad naše kuće. Nekako je normalno da čovek poruči što-šta preko interneta, a onda ti oni daju opciju da odabereš na koje sigurno mesto želiš da ti isporuče paket, u obližnji dućan, poštansko sanduče ili isped ulaznih vrata. Mi obično izaberemo poštansko sanduče, za svaki slučaj zbog kiše. Ako je nešto veće, onda zaokružimo da ostave isped vrata.

LadanOblog

Naš paket je isporučen

Dakle, verovatno sam na tom protestu imala tašnu, i u njoj telefon i recimo masku, jer je bilo leto i nisam baš mogla da držim ruke, a još manje telefon, u džepovima od haljine. Otišla sam na fejsbuk, znam da su nas tada slikali, i gle – u pravu sam, imala sam tašnu! I to Iskrin rančić. Dakle, mojim torbama se još ranije gubi trag, čim sam morala da pozajmljujem ranac od deteta. Možda čak na tom letu za Srbiju.

Međutim, pitanje “gde su” gubi na značaju pred ovim, takozvanim norveškim buđenjem, ili otkrovenjem da mi osim ključeva, “ne treba” ni tašna. A, opet, imam sve što mi treba. Sve dok znam koje je dugme, ili koja je aplikacija za šta.

Novčanik ne koristim odavno, tako da ne preporučujem da mi se kupuje za poklon, iako mi se opasno sviđa jedan retro, tamno zeleni, ali šta će mi, osim da leži u fioci. Ili da ga stavim na sto, kad postavim nove, rezedo-tamno zelene tanjire. U Norveškoj nema novca, mislim nema keša, pogotovo od kada je korona, pa je gotovo svuda izbačen iz upotrebe. Čovek, osim ako ne radi na kasi, može provesti životni vek u ovoj zemlji, a da ne sazna kako izgleda, na primer, 500 norveških kruna. Evo, ja sad moram da izguglam, da bih videla kako izgledaju te “krupnije” norveške krune. Sitnije sam imala prilike da zapamtim, jer su  ih deca najčešće nosila po rođendanima, tako da smo morali da ih  podignemo s vremena na vreme na kasi, u prodavnici.

-“Dobar dan, mogu li da podignem 50 (ili 100) kruna?” “Naravno, izvoli, prisloni karticu”. “Hvala puno, to je tako ljubazno”. “Nema na čemu, doviđenja, imaj lep dan”. “Hvala, takođe”. Osmeh tamo, osmeh ovamo, i lisnate krune, kako ih je zvala Petra na početku naše norveške avanture, su ti u ruci. Sad i deca sve češće koriste vips, popularnu aplikaciju za prebacivanje novca.

“Srećan rođendan, Mateo!” i vips, 100 kruna sa sve balončićima koji šište u pozadini stižu slavljeniku u roku od odmah. Rešen poklon, a slavljenik ima 100 kruna više na svom dečijem računu. Tako je, ovde i deca imaju kartice, pa samim tim i otvorene račune. Naša Petra recimo, svakog meseca dobija izveštaj iz banke o svojim novčanim transakcijama, gde je i kada trošila, ili koliko je para prebacila starijoj sestri Iskri, koja je naivnu uvek zavrne za neku lovu.

Da ne znam da su i norveške krune zamenjivane prošle i pretprošle godine, novim, zaštićenijim i redizajniranim, neko bi mi mogao poturiti i staru stotku, ili petostotku. Nego sam radila na kasi, pa znam da su ljudske glave zamenjene talasima severnog mora, vikinškim brodovima, lososom i svetionikom. Ali i ta zamena je bila tako lagana, kao i glasanje za parlamentarne izbore, trajala je mesecima i kad je završena, još uvek je bila moguća i to vrlo jednostavno, tako što se ode na automat u banku i tamo čovek sam sebi na račun uplati recimo starih 1.000 kruna, pa nek banka vidi šta će sa tom zastarelom hartijom.

Pošto nemam novčanik, ni ključeve, sasvim je logično da mi torba više nije ni trebala, jer sam, očigledno, mogla i bez nesesera. Gde god bi došli, imali bi sredstvo za dezinfekciju ruku, a ako bi nam se išlo u toalet, tamo bi našli i sapun i ve-ce papir. Karmin ne koristim jer su mi usta prekrivena maskom. Dakle, potreban mi je samo telefon, osim kad idem u nabavku, ali tada nosim platnene torbe kako ne bih kupovala plastične kese.

A u telefon, ko bi rekao, danas staje skoro sve. Gde god dođemo, pokazujemo telefon! Izvolite: moja karta za pozorište, pozivno pismo za intervju za posao, termin kod lekara, karta za prevoz, rezervacija za restoran, aplikacija za prebacivanje novca ili plaćanje (za mene top tehnike i mogućnosti!), prijava za biro, dečije fotografije sa skijanja… ma šta ti srce želi. Kakva stara vremena, smeškam se, dok držim ruke u džepovima i zvuždućem na severnom vetru. I šta čovek da poželi više, mislim se zahvalna na takvom luksuzu.

Hm, onda mi kroz glavu prođoše neki likovi koji su na kasi plaćali satom!!! Moraću to da istražim. Onda mi ni džepovi neće trebati!

Comments

comments