Praznicima imam gušći raspored sastanaka nego utorkom ili sredom, pred zaključenje broja, dok sam radila. Dođu svi, a ja sama s ove strane, kao istrajni vojnik na braniku otadžbine. Znaju da sam uvek tu, da nemam gde da odem. Možda bih i imala, no nemam s čim.

Zdravo pile, zdravo lutko, pruža mi ruku, ministar Mrkonjić lično! Ne verujem! On je stvarno došao, okrećem se prema koleginici kojoj nije jasan moj retorički zaključak. Počinje protokol, ja grabim priliku da se povratim u rialiti šou zvani predizborni program. Jurim mog fotografa, slikaj mi sve. Šta sve!? Njih sve, i sa mladine i sa mladoženjine strane!

Ako neko slabijeg zdravlja želi da upozna Evropu, onda to nikako ne treba da čini direktnim odlaskom u Brisel, pa makar morao da preseda u Frankfurtu ili Cirihu… Neko bolešljiv, ali pravičan trebalo bi da sedne u auto i put Brisela krene preko Bugarske i Rumunije polako, kilometar po kilometar, dan po dan, i konačno da se nađe u centru Evrope. Ja sam u Evropu otišla nepripremljena, avionom pravo u epicentar!

– Mama, kaži kamion – prodaje mi Iskra novu foru koju je pokupila u predškolskom.
– Kamion – odgovaram radoznala.
– Baba ti je šampion! – Iskra će ko iz topa.
– Da znaš da jeste – kažem kao da sam upravo doživela prosvetljenje.