Koliko sam do sada primetio, žene manje vole kupanje u Gradcu od muškaraca, valjda se plaše uticaja hladne vode na reproduktivni sistem. Muškarci, opijeni ljubavlju, nesnosnom vrućinom i bajatim pivom iz okolnih terasa, najčešće ne mare za srčani udar podmuklo pritajen u brzacima. Deca, neobaveštena o pomenutim opasnostima lagodno uživaju na reci. Da ne dužim, zbog svega pobrojanog, na Gradac najčešće idemo samo kćerka Iskra i ja.

Kada sam rodila Iskru znala sam da se više nikada neću porađati. Bar ne pri ovoj pameti i u ovom životu. Umesto da se koncentrišem na disanje, ja sam gubila dah dok sam vikala na dežurnog ginekologa „ne znam zašto se ovo trpi, ne znam zašto se ovo trpi!!!”

Obećala sam drugarici da ću joj posvetiti kolumnu. Ne zato što me je izvela na večeru, niti zato što je to meni bio treći izlazak u grad u poslednje tri godine i četiri meseca, pa ni zbog čašice razgovora (u našem slučaju bila je to čašica i po gorkog lista, a samo u mom i dve-tri čašice žuči i kašičica jeda), već zato što je razumela o čemu joj pričam.