Ono kada ti drugarica godinama trenira za posetu u Oslo, jer niko kao mi Balkanci, ne zna koliko je Norveška zapravo daleko
- U vreme kada je svemirska ekspedicija prvi put letela da slika tamnu stranu Mecesa, Sanja je rekla samoj sebi: “ako oni mogu do Meseca, mogu i ja do Norveške. Možda bih mogla i sa njima, pa da siđem na pretposlednjoj stanici”.
Nakon više od deset godina priprema, skupljanja novca, hrabrosti, kao i zasluženih dana godišnjeg odmora, posetila me je jedna od mojih NAJboljih prijateljica još iz studentskog doba u Beogradu Sanja. Pešačila je Kamino triput, osvajala planinske vrhove širom Evrope i Azije, bila – gde nije bila, nema više mesta za pečate u pasošu, pa i u Japanu, Americi i Argentini, ali Norveška – nikako! Jer Norveška je daleko.
Poput naslova serije „Treći kamen od sunca”, tako je i Norveška u našoj kolektivnoj balkanskoj geografiji druga stanica od Meseca. Prva je, naravno, Antarktik. I ne samo da je toliko daleko, to sigurno i košta, jer prema Norveškoj ne lete obični, već svemirski avioni, otporni na polarnu hladnoću. Verovatno negde prinudno i sleću, da bi im otopili krila i avionsku posadu zamenili svemirskom. Na kraju slete na zaleđenu pistu gde irvasi upregnuti u sanke čekaju na naše kofere sa smrznutim ajvarom, čvarcima i rakijom.
Najzad, kad je skupila para, hrabrosti i garderobe za polarni krug, zatražila je i dovoljno dana odmora. Jer kad čovek ide na ekspediciju norveške vrste, put u hladnoću i nepoznato, mora tamo provesti 15 dana, da nije džaba dolazio, jer tolike pare, tolika hrabrost.
Dočekala sam je srećna ispred osloškog aerodroma, jer je nisam videla 12 godina, a i tada na kratko, jer je volim, i jer volim kad mi dođu prijatelji.
– Šta je ovo, moja Slavice!? Ja kao da sam prešla ulicu! – bila je njena prva rečenica prilikom našeg susreta. – Pa ja sam mogla doći hiljadu puta! Kako je ovo blizu! – čudila se.
Jeste. Dva sata i 40 minuta od Beograda do Osla, sve vreme istim avionom, sa istom posadom. Brže nego od Beograda do Zlatibora za vreme praznika, a tek do crnogorskog primorja.
Ali to što je geografija egzaktna nauka, ne mora da znači i da su naše balkanske predstave o Norveškoj precizne. Norveška je negde gore, pogotovo kada se gleda na globusu, onda je cela država jedna tačka ispod šrafa. I Slavica živi negde gore u Norveškoj, u dubokom snegu, odakle irvasi voze Deda Mraza po svetu u vreme božićnih i novogodišnjih praznika. Okolo je arktička ledena ploča koju morževi nose na leđima.
Međutim, Norveška je daleko drugačija od te mrlje na globusu, toliko izdužena zemlja, da Norvežani vole da kažu: „Ako bi ste Norvešku zarotirali oko njene najjužnije tačke, sever zemlje bi stigao skoro do Rima”. Ta ledena površina je na neki čudnovat način i pod šumom, jer pesma ne kaže badava „Norwegian wood”.
Nama sa Balkana Austrija i Grčka su tu, odmah kad pređeš granicu, u Tursku se bez problema putuje autobusom 28 sati, Nemačka je blizu i u nju se ide kolima, pa čak i do Kiela. I Pariz može, za neki jubilej, godišnjicu braka, ali Oslo! Nipošto! Ni da mi plate! Sever! Led! Beli medvedi! Polarna ekspedicija, za koju su potrebne i fizičke i duhovne pripreme. Kao što je moja Sanja morala da pređe tri rute na Kaminu do Santjaga de Kompostele i snađe se po Japanu bez gps-a, zbog prazne baterije na telefonu, pre nego što je odlučila da dođe meni.
Najzad, Norveška je za nas i psihološka pojava, a ne država. Moji poznanici često kažu da Slavica živi u Norveškoj, što je tačno, ali retko ko pita u kom delu te 1.700 kilometara dugačke zemlje. Poslednja autobuska stanica – Norveška. Iako je Oslo od Tromsoa, grada na severu, udaljeno skoro kao Beograda od Kopenhagena. Put kolima između ova dva norveška grada odgovarao bi ruti Beograd – London, preko Lamanša.
– Iju! Pa vi živite u Oslu! – iznenadila se moja voljena, gore pomenuta drugarica. – Nisam znala. Na osnovu slika mislila sam da ste negde u prirodi, van grada – kaže žena, jedna od mojih NAJboljih prijateljica.
– Da, od naše kuće do centra treba 13 minuta vozom. Prosečnim, starim gradskim vozom sa opremom od posle Drugog svetskog rata. Možemo i autobusom, 20-ak minuta – začudjenost je nije napuštala.
Norveška, pa i ja „negde gore u njoj”, je toliko daleko da su mene ljudi prestali da zovu telefonom iako su i Viber i WhatsApp besplatni. Kada pritisnu na moj broj, signal putuje satima do Norveške, čak i zastane pri ulasku na teritoriju Evropske Unije da mu se udari pečat i ocarini sadržaj.
Zvala me je prijateljica iz Ouklenda, kaže, slabo je zovu ljudi iz Srbije od kada se odselila.
– Sestro slatka, rekla sam, znaš li ti koliko putuje signal do Novog Zelanda?! Gde sve mora da preseda i izbegne gladne ajkule spremne da pregrizu kabal nabrekao pod rekom poziva iz Srbije. Ne zovu ni mene u Oslo, valjda im smetaju visoki Alpi. Ili su zvali, ali taj poziv još nije stigao! – razmišljala sam naglas.
– Jasno, jasno… Sreća da brzo zvoni kad Norvešku zoveš sa Novog Zelanda. Malo je nezgodna vremenska razlika, jer kad je moje veče, tvoje je jutro, al opet se možemo čiti redovno – dogovorile smo se. Bile smo srećne jer naši telefonski pozivi zvone odmah, uprkos 17.000 kilometara razdaljine, vrhova Himalaja, Mount Everesta, kao i gladnih riba Indijskog Okeana, koje bar do sada nisu progutale ni jedan naš poziv.
Pitala sam drugare zašto me ne zovu. Ni sami nisu znali da objasne, ali ja mislim da je Grenland stao između nas. Pozivi iz Srbije se sigurno preusmeravaju na Nemačku, a iz Nemačke preko Grenlanda, gde ih preuzma satelit. Znaju ljudi koliko se glasovni poziv naplaćuje po satelitu!!! Zato pošalju poruku tu i tamo, preko vajbera.
Dalje, Norveška nije samo geografski pojam, već i meteorološka pojava. Uostalom i ako bi došli, ljudi nisu ludi da dolaze zbog hladnoće. U Norveškoj kao da ne postoji leto, zelene šume i proplanci, bašte prepune cveća, gde se jorgovan toliko otrgao kontroli da ga ima svugde, pa i uz auto-put, plažu i Kraljevu palatu. Još malo ni avioni neće videti gde da slete od jorgovana, ali da vas ne odvraćam dodatno. Slike prepunih norveških plaža, kako je bilo ovogodišnjeg 1. maja, dođu kao prevara pomoću veštačke inteligencije. Moguće da je ova zemlja toliko bogata i uređena, da se službeno otapa i čisti pred 17. maj – Dan norveške državnosti.
Majski dan u Oslo
S obzirom da je Norveška i stanje svesti, na Balkanu postoji uverenje da ako se već odvažiš da ideš tako daleko, moraš da ostaneš najmanje 15 dana.
– Pa ovo stvarno uopšte nije daleko! – ponavljala je moja lepa prijateljica, koja je više od decenije odlagala put. Ne zbog novca, već zato što je Norveška daleko. Koliko daleko? To niko nije znao! U našim glavama Norveška je isuviše daleko da bi bila blizu.
Ujutro je iz Ljubljane poletela, pre podne, preko Amsterdama, u Oslo sletela. Toliko o velikoj severnoj ekspediciji, gde avion vuku polarni medvedi kako bi na hladnoći postigao brzinu.
– Prelepo mi je bilo! Predivno ste me dočekali. Eto mene uskoro opet! – obećala mi je Sanja.
– Dobrodošla, kažem.
I ne moraš ostati 15 dana, mislim se.
PS: Priča je napisana upravo po želji moje Sanje
Poslednji komentari