Nakon vatrenog krštenja, odnosno bombardovanja „Krušika“ koje sam dočekala u stanu, dala sam petama vetra i otputovala u selo, kilometrima od civilizacije. Tamo su seljaci mirno orali njive i po golubovima slali poštu. Međutim, ta nameštaljka bila je samo za razglednice! Stvari u selu bile su mnogo dramatičnije. Uprkos činjenici da je od najvećeg strateškog značaja za NATO ujakov malinjak od nekoliko ari, to nije umanjilo strah mojih rođaka. Pokušala sam analizom situacije i argumentima da razbijem njihov irealan strah.

Odlučila sam nedavno da raspremim kuću. Dosadilo mi da pomeram milion stvarčica dok brišem prašinu, da ne pominjem što više nemam gde da spakujem svoje stvari. Iako imam tri ormana, jedan i po regal i jednu komodu. Bacam sve što mi ne treba.

Sedela sam u svojoj sobi i mirno gledala TV između dve sirene za vazdušnu opasnost. Valjevo je već pet puta bilo meta agresorskog napada. Tačnije, gađana je najveća fabrika u gradu “Krušik” sa preko 30 projektila i razorena do temelja. Tako kažu ljudi iz medija. Ja sa svog balkona vidim samo upravnu zgradu – uspravnu. Smatram i nadam se da je time njihova akcija u mom gradu završena. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se meni čine.

Moja baba je nabolji kandidat za urednika crne hronike. Pre nego što mi dođe u goste, ja moram da...