Author: Slavica Sabo Tripković

Jednog hladnog decembarskog dana vraća se Najbolji Gazda svih vremena kući s posla. Nad Valjevom se spustile povlenske magle i pritisnule poglede i vidike. Hladnoća mu se uvukla pod kožu, oseća kako ga iznutra grize. Zapalio bi cigaretu da se malo ugreje, ali ne bi da rizikuje da mu se smrznu prsti koje bi morao da izvuče iz džepova. Ne bi ni da dodatno zagađuje i onako već prezagađeni valjevski vazduh. Možda se nisu ni spustile povlenske magle, napušta ga pesništvo, verovatno se samo smog slegao nad gradom. I polepio na rovljansku maglu, što se igličavo zabija pod kožu. Da nije vlage, možda ne bi bilo ovoliko hladno. Pa ni zagađeno. Zamaskiran kao nindža, kojem (njemu – Gazdi, ne nindži) oči proviruju između kape i kariranog šala, razmišlja kako da se bar uteši, ako ne može već da se ugreje…

Prvu noć, kada smo pre devet godina sleteli u Norvešku i izašli iz aerodroma, sačekao nas je, ne mogu baš da kažem – niko dugi nego Mesec, jer nas je sačekao i Techa, ali nas je dočekao ogroman norveški Mesec!

Sleteli smo na drugu planetu, sreli smo Tatataju i Čoveka posle osam meseci, svi smo opet bila zajedno, preselili smo se u Norvešku, sletanje je bilo bezbolno, nismo izgubili ni jedan od šest kofera, na pasoškoj kontroli su nam poželeli dobrodošlicu… Ja sam izašla iz zgrade i rekla:
-Iii-ju, koliki Mesec!!!

Idem na posao kroz šumu, na kafu kod komšija, da šetam psa, u prodavnicu ili na bazen. Razmišljam da moji valjevski prijatelji ne bi verovali svojim očima kuda prolazim, niti da je norveška šuma leti zapravo prašuma! Tek ne bi verovali da sve staze vode kroz šumu, i one do škole, i do fudbalskih terena, pa i one koje spajaju stambena naselja… Ako nastavite pravo, stižete na voz, ako skrenete levo, eto vas na plaži, ali ako posle 500 metara zavrnete desno, na skijalištu ste za dva minuta. Međutim, ako posle drugog skretanja levo idete napred i samo vučete levo, eto vas na putu za Stokholm! Staza za psihijatrijsku kliniku vodi uzbrdo desno posle železničke stanice, samo što je preko nje (staze) palo drvo, pa se ne može dalje biciklom, ali se može preseći kroz visoko šipražje i korov, koji se ne seku ni za živu glavu, jer samo Norvežani znaju za koga su u beskonačnom lancu ishrane i korisnosti važni žara i čičak! Razmlišljam da kupim go-pro!

Često me pitaju odakle sam i koliko dugo živim u Norveškoj, pogotovo sad kad razumem šta mi govore. Uglavnom ne znam šta da im kažem. Umela bih to da izgovorim na norveškom, čak i u strogom gramatičkom nizu sa minimalnim akcentom našeg ruskog Šerbedžije u američkom trileru, ali nemam tačan odgovor na to pitanje. Niti sam rođena u zemlji iz koje sam doputovala, niti živim u Norveškoj od dana kada sam u nju sletela. A ne ide ni da im zapevam Štulića:

”Nije važno odakle sam,

sve dok znadeš kuda putujem,

deralo me sedam mora,

gorka kora ljute nevolje…”,

jer tek me tada ne bi razumeli. Ako me razumete.

Svetski Dan sreće Norvežani i ja smo dočekali sa strašnom vešću: Norveška više nije zemlja najsrećnijih ljudi na svetu! Za ovu godinu to je Finska, a moja majka usvojiteljka je pala na očajno drugo mesto, tvrdi svetsko istraživanje. Da je o ovome bio prilog na TV-u, usledio bi Munkov “Krik” preko celog ekrana, ali je “vest” na internetu propraćena panoramom Helsinkija koju ja nisam najbolje ni videla na mom malom telefonu!