Author: Slavica Sabo Tripković

Da mi je neko pre pet godina rekao: spavaćeš na promaji, ventilator ti neće pomoći, deca će ti hteti svaki dan na plažu, jer živećeš u Norveškoj, rekla bih mu: Tarabiću, čime se drogiraš?!

Ne samo što nismo videli način da se odselimo u Norvešku, već nam je i svaka asocijacija vezana za tu zemlju bila polarni medved i Deda mraz. Međutim, čovek nema pojma šta može da doživi, sve dok ne počne iskreno da sanja. Na primer, kažem ja Čoveku u sred najsušnijeg leta u poslednjih 117 godina da bi mi dobro došlo neko rashlađenje.

Ništa lepše od toga da uveseliš drugare, makar i na sopstveni račun. Norvežani su me konačno, posle 138 poslatih prijava za razne vrtiće, škole, biblioteke, modele za zimsku opremu i šminkere, sa kojima sam imala kakvu-takvu tačku preseka, pozvali na intervju za posao. I to bi bila divna vest da nije urnebesna kao sa “Njuz neta”, jer potencijalno zanimanje u ovom trenutku nema ama baš nikakve stvarne veze sa mnom kao komunistom. Hoću da kažem da je uz moju ličnost samo gore pasovalo kada sam davnih godina odlučila da se udam.

Stigne nama nedavno mejl, jedan od šest na dnevnom nivou koliko dobijamo od škole, roditeljskih grupa, horova, orkestara i ostalih aktiviteta u koje su deca uključena, da školski orkestar organizuje lupemarket. Prevedeno na srpski to znači da ga organizuju roditelji dece koja sviraju u orkestru, a u kojem je naše saksofonista. Market je za vikend, a nameštaljka istog u petak popodne posle posla sa kojeg često lakše hodam na rukama nego na nogama.

Svetski Dan sreće Norvežani i ja smo dočekali sa strašnom vešću: Norveška više nije zemlja najsrećnijih ljudi na svetu! Za ovu godinu to je Finska, a moja majka usvojiteljka je pala na očajno drugo mesto, tvrdi svetsko istraživanje. Da je o ovome bio prilog na TV-u, usledio bi Munkov “Krik” preko celog ekrana, ali je “vest” na internetu propraćena panoramom Helsinkija koju ja nisam najbolje ni videla na mom malom telefonu!

Božić mi je počeo još u novembru… imam utisak kao da se u pozadini ove, prve rečenice čuje muzika iz horor filmova. Ugrabila sam priliku i jeftinu kartu da skoknem do Srbije i odnesem tetki lek. Tim povodom bacila sam se u potragu za božićnim poklonima za najbliže, njih dvadeset troje. Iako slovim za idealnog partnera za odlazak u šoping, izabrala sam spas od božićne potrošačke groznice koja u Norveškoj počinje u novembru, a od koje su gore jedino scene iz apokaliptičnih fimova. U Srbiji mi je to bilo jednako jezivo, ali to malo fajta uoči praznika je bar trajalo tri dana. Jok, ovde od novembra do Jula – kako se na norveškom kaže Božić (ništa nije slučajno!)