Author: Slavica Sabo Tripković

Znala sam da sam ostala trudna istog trena kada je Čovek neku moju reakciju protumačio onako kako samo on ume – pogrešno! Čak da ništa nisam znala o začeću mogla sam da pretpostavim da ako se već tokom seksa ostaje u drugom stanju, onda za to nema pogodnijeg dana od sredine ciklusa! Ali šta vredi kad sam se udala za stranca, za drugi mentalitet, čije interpretacije i moje reči uglavnom nisu u saglasju!

Od rođenja našeg prvenca, kćerke Iskre bila sam suočena sa gotovo sugestivnim izjavama tipa ”moraš što ranije početi da je odvajaš od sebe”, koju su ponavljali svi i na sve strane, kao da me izlažu hipnozi. Naravno da moram, ali je dojim pa je potpuno nemoguće da se odvojimo na više od 2,5 sata maksimum i to noću. Danju do sat i po.

Moj Čovek i ja nemamo nikakve fizičke sličnosti. Uprkos tvrdnji da muž i žena s godinama počinju da liče jedno na drugo, nas dvoje smo iz godine u godinu sve različitiji. On ima oštru kosu ošišanu na keca, visoke zaliske iznad još višeg čela, a ja imam dugu talasastu kosu koja niče nešto malo iznad obrva. Oči su mi gotovo crne i pomalo kose, kao da sam među precima imala Azijata, dok su njegove okrugle i morski plave.

U davna pradavna vremena i još malo iza toga živela je jedna devojčica koja se zvala Slavica. Živela je sa mamom i tatom na četvrtom spratu u naselju gradova pobratima i vila posestrima, na čijim je vrelim pločnicima i provela najveći deo svog detinjstva… Onaj manji deo, koji opet nije ni tako zanemarljiv, provela je kao Hajdi, kod dede u planini gde je čuvala ovce i trčala za psom.