Author: Slavica Sabo Tripković

Opšte mesto u srpskom novinarstvu „da li vas je ovaj sneg iznenadio?” od kojeg se putarima diže kosa na glavi i vređa ponos, aktuelno je i ove zime. Sneg je pao u decembru i opet je udarna vest u svim terminima. Nije uragan, nije proradio vulkan, pao je sneg u decembru, ali posle duge, duge tople jeseni u koju smo se toliko uljuljkali da se direktor javnog preduzeća koje brine o putevima brecnuo povodom novinarskog pitanja da li se zna ko će ove zime održavati ulice i puteve.

Mnogo volim svoj podrum. Zato što nemam tavan. Da imam tavan i još prozorče na njemu, bio bi moja oaza, ovako, s vremena na vreme siđem u podzemlje raspremanja radi. Tako je bilo i ovaj put. Ali, najpre sećanja vezana za tavan.

Praznicima imam gušći raspored sastanaka nego utorkom ili sredom, pred zaključenje broja, dok sam radila. Dođu svi, a ja sama s ove strane, kao istrajni vojnik na braniku otadžbine. Znaju da sam uvek tu, da nemam gde da odem. Možda bih i imala, no nemam s čim.

Zdravo pile, zdravo lutko, pruža mi ruku, ministar Mrkonjić lično! Ne verujem! On je stvarno došao, okrećem se prema koleginici kojoj nije jasan moj retorički zaključak. Počinje protokol, ja grabim priliku da se povratim u rialiti šou zvani predizborni program. Jurim mog fotografa, slikaj mi sve. Šta sve!? Njih sve, i sa mladine i sa mladoženjine strane!