Author: Slavica Sabo Tripković

Pijem od kada znam za sebe. Ne baš toliko da bih sela u krug na grupnoj terapiji i kao u američkim fimovima izgovorila čuvenu rečenicu – I’m Slavica Tripković and I’m alcoholic, ali dovoljno da posle (ovog) poslednjeg pijanstva kažem sebi – nikad više! Ni lekovitu čašu crnog vina uz ručak za zdravije srce, ni belog uz hrono-ishranu protiv holesterola, ni čašicu rakije za čistu dezinfekciju sa starom tetkom, ni malo pivo s drugaricom uz priču o tipovima, ni kuvano vino protiv prehlade, ni aperol s cedjenom pomorandžom iz čistog zadovoljstva i lepote ukusa..

Opšte mesto u srpskom novinarstvu „da li vas je ovaj sneg iznenadio?” od kojeg se putarima diže kosa na glavi i vređa ponos, aktuelno je i ove zime. Sneg je pao u decembru i opet je udarna vest u svim terminima. Nije uragan, nije proradio vulkan, pao je sneg u decembru, ali posle duge, duge tople jeseni u koju smo se toliko uljuljkali da se direktor javnog preduzeća koje brine o putevima brecnuo povodom novinarskog pitanja da li se zna ko će ove zime održavati ulice i puteve.

Mnogo volim svoj podrum. Zato što nemam tavan. Da imam tavan i još prozorče na njemu, bio bi moja oaza, ovako, s vremena na vreme siđem u podzemlje raspremanja radi. Tako je bilo i ovaj put. Ali, najpre sećanja vezana za tavan.

Praznicima imam gušći raspored sastanaka nego utorkom ili sredom, pred zaključenje broja, dok sam radila. Dođu svi, a ja sama s ove strane, kao istrajni vojnik na braniku otadžbine. Znaju da sam uvek tu, da nemam gde da odem. Možda bih i imala, no nemam s čim.