Author: Slavica Sabo Tripković

Sedela sam u svojoj sobi i mirno gledala TV između dve sirene za vazdušnu opasnost. Valjevo je već pet puta bilo meta agresorskog napada. Tačnije, gađana je najveća fabrika u gradu “Krušik” sa preko 30 projektila i razorena do temelja. Tako kažu ljudi iz medija. Ja sa svog balkona vidim samo upravnu zgradu – uspravnu. Smatram i nadam se da je time njihova akcija u mom gradu završena. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se meni čine.

Moja baba je nabolji kandidat za urednika crne hronike. Pre nego što mi dođe u goste, ja moram da popijem čašu vode i kocku šećera. – Cale, znaš li ko je poginuo? – započinje ona naš susret. – Ko? – pitam sledivši se. – Znaš Vukašina što ima kuću iza Dragićeve, tamo iza brda? – Kako je poginuo? – Ko? – odgovara baba pitanjem. – Pa, Vukašin – čudim se da je već postala senilna. – Bože me se oprosti – prekrsti se baba. – Šta pričaš, nije Vukašin poginuo! Ustanem ja juče, još se nije bilo razdanilo… – počinje...