Radno pre podne mi počinje uz citate Alana Forda ne zato što nisam razumela jutarnje vesti na tv-u, osim vremenske prognoze jer sam „bacila pogled“ na grafikon iza voditeljke, već zato što mi treba zalet. Nikad nisam umela da skočim iz mesta, kao da su mi lanci oko članaka, dok bih iz zaleta, čini mi se, svet preskočila. A zašto mi treba zalet kako za buđenje, tako i za učenje?

Norvešku je sredinom proleća zahvatio vreli talas koji je bio treća udarna vest na norveškim vestima. Prva obično bude neki Trampov gaf, druga je nešto što se desilo u svetu i, u skladu sa ovdašnjom dinamikom života, treća je naša – norveška! Meteogram iznad norveške obale bio je tamno narandžast izuzimajući mali deo u polarnom krugu, dok ni unutrašnji, planinski deo zemlje nije mnogo zaostajao u intezitetu rumeno žute.

Naša prva, time i najvažnija, godišnjica (kojoj sad ima već skoro pola godine!) u Norveškoj bila je upravo onakva kakva se poželeti može da bi se zauvek pamtila! Dočekali smo je budni uz Petrino deveto povraćanje tako da se nismo previše stresirali što prethodnih dana ne kupismo vino koje se u Norveškoj prodaje po strogo kontrolisanom radnom vremenu kojem jedino konkuriše radno vreme lekara.