Zdravo pile, zdravo lutko, pruža mi ruku, ministar Mrkonjić lično! Ne verujem! On je stvarno došao, okrećem se prema koleginici kojoj nije jasan moj retorički zaključak. Počinje protokol, ja grabim priliku da se povratim u rialiti šou zvani predizborni program. Jurim mog fotografa, slikaj mi sve. Šta sve!? Njih sve, i sa mladine i sa mladoženjine strane!

Ako neko slabijeg zdravlja želi da upozna Evropu, onda to nikako ne treba da čini direktnim odlaskom u Brisel, pa makar morao da preseda u Frankfurtu ili Cirihu… Neko bolešljiv, ali pravičan trebalo bi da sedne u auto i put Brisela krene preko Bugarske i Rumunije polako, kilometar po kilometar, dan po dan, i konačno da se nađe u centru Evrope. Ja sam u Evropu otišla nepripremljena, avionom pravo u epicentar!

Ne kaže narod džaba – ako nije bilo na TV-u nije se ni desilo. Tako se ni ja do pre neki dan nisam desila. Do sada su se desile moje, da izvinete, noge, ruke, profil, frizura, pa i hemijska u ruci koja grozničavo beleži nasumične kontemplacije lokalnih političara, ali ja – celokupna, telo i misao nikad!

Da li ste se ikada osećali kao stanovnik nepostojeće ulice ili naselja davno prevaziđenog, pa i nepopularnog imena? Da li vam se kolege i prijatelji širom sveta i republike smejulje kad im saopštite svoju adresu ili zbunjeno pitaju „naselje čega”? A vi, potpuno svesni istorijskog trenutka i nesprovedenih reformi u oblasti naziva ulica, procedite „Zbratimljenih gradova”!