Svi moji ljubimci – nastavak

Mafinovog Legolasa Lillemor

Bilo nam je nestalo naše sedmomesečno mačence zvano Lillemor. Odmarala sam umorno telo i bolne noge uz reprizu norveških vesti kada sam primetila da naša radoznala i sveprisutna maca već neko vreme nije prošla kroz sobu. Mafin i Legolas nacrtali su se nekoliko puta ispred ekrana, verovatno da mi skrenu pažnju, kada sam shvatila da su tu samo njih dvojica. Pomislila sam da spava, ali je srpska mama – expert nivo ipak ustala da pregleda sva mesta na kojima maca drema. Čak i među haljinama u mojem ormaru, jer žensko je. Nije je bilo. Panično, jer kako bih drugačije, rekla sam deci da ne nalazim Lillemor. Deca naviknuta na macino ušuškavanje po ormarima i ispod posteljina nisu reagovala.

Izašla sam iz stana i naletela na dve devojčice zabrinute za jedno uplašeno mačence koje su videle oko sedam sati, dakle pre dva sata, ispred mojih vata, a kojem se gubi trag. Srce mi se slomilo. Moje milo, umiljato mačence, luta nekud prestrašeno. Ko zna dokle je stiglo, jer to je najbrže mače na svetu! Nekad pomislim da se teleportuje koliko je brzo i svuge prisutno. Kada su videla moje lice deca više nisu imala sumnje da je mačence stvarno nestalo. Pobacala su telefone i konzole i u pidžami i papučama istrčala da je traže po komšiluku. Poveli smo i kera koji uvek nađe ono što traži, kao što je jednom macu našao među haljinama. Išla sam od žbuna do žbuna, vikala „Lillemor, Lillemor“, zavirivala pod terase i upirala baterijsku lampu prema tuđim bašticama. Naravno, prvo sam okačila njenu sliku na fejsbuk-grupu našeg naselja i napisala da je nestala. Deca su izguglala da mačke ne odu daleko od svoje kuće, već se uglavnom negde zavuku i ne odazivaju jer su preplašene. Ipak, otišla sam na parking i kleknula pored svakog auta.

Nešto iza 11 sati raspoloženi Čovek uz zvižduk omiljene pesme vraćao se biciklom s posla i zatekao nas u mraku sa lampama.

– Šta je s kerom?! – pitao je, jer jedino ovaj izlazi napolje.

– Lillemor nam je nestala! – rekla sam kroz suze.

– Au, ljudi moji! – utešio nas je očinski. – Kako ste uspele da izgubite mače!?

Međutim pravo pitanje nije bilo kako je nestala Lillemor. Pravo pitanje je: otkud uopšte mačka kod mene? Jer svako ko je pročitao priču „Svi moji ljubimci” zna da su oni pas Mafin, 46 sobnih biljaka predvođenih fikusom – emigrantom i kiselo testo. Mačka? Iako Petrina želja godinama, meni nije bila u planu. Nikada. Ja sam čovek-pas.

Sve dok se pre jedno godinu dana nisam probudila bolesno usamljena i fizički bolesna, a ko zna i šta sam sanjala. I Mafin je tih dana ležao tako da sam ga zvala border melancholi. Trebao nam je drugar, oboma. I meni čoveku-psu i psu. Želja za mačkom toliko me je preplavila, kao da sam tokom noći doživela potres mozga i probudila se kao ekscentrični ljubimac mačaka. Radovala sam se i zbog sebe i zbog deteta i zbog Mafina koji je potpuno lud za komšijskim mačkama. Niko više neće biti usamljen i tužan, Mafin će imati drugara za igru i društvo u kući kad mi nismo tu, a Petra željenog ljubimca. I veliko dete je bilo oduševljeno. Iako je i ono dete-pas, volelo bi da ima i macu.

Kad je Čovek došao s posla, servirala sam mu kaficu i verbalizovala svoju goruću želju. Gledao me je začuđeno kao da mi je visoka temperatura prespojila moždane vijuge ili lekovi nadvladali mojim kritičkim umom. Ne! Bila sam toliko svoja i radosna, da sam mogla mahala bih repom.

– Ja ne želim ništa da imam sa tim, dosta mi je ker. Ali vidim da ste vi već odlučile.

Mačence sam našla podno jedne planine, na oko tri sata vožnje od Osla. Bilo je minus 22 stepena, zadnji prozori na autu su se mrzli iznuta, kada smo krišom od Petre tog 2. januara otišli po našeg lepog dečka. I danas kad ne želi da ga pomazim, prebacim mu da sam ga našla podno Trisila, gde smo se mrzi i po mrklom mraku probijali do njega. Dobio je ime Legolas po vilenjaku iz „Gospodara prstena“, jer je vešt, beo, plavih očiju i velikog srca. Bila je to ljubav na prvi pogled. Pitala sam ljude-mačke zašto mi ranije nisu rekli koliko se mačke vole! „Pričali smo ti!!!“.

Mačak je kod Petre probudio sveprisutnu radost i odvojio je od konzole i ekrana, dok je Mafin živnuo i više se bavio mačetom nego dremkom. Iako skoro devet puta lakši, skakao bi dobrom Mafinu za vrat i obarao mu glavu na pod. Orhideje su izgubile bitku sa radoznalim mačkom na prozorskoj dasci. Sobne biljke su se povukle u tamne kutke sobe pred mačećim spravama za vežbanje, spavanje i turpijanje noktiju. Neke su se preselile kod mojih prijatelja i rođaka kao otrovne za mačke. Kiselo testo je kolabiralo pred pufnastim, mekim mačencetom nebesko plavih očiju.

– Eto, bar mačak ima oči na tebe – rekla sam Čoveku koji se krišom topio pred pahuljastim bićem, specijalno naklonjenim onom ko ga nije hteo.

I kako to vremenom biva, mačence je poraslo u velikog, usporenog mačka koji se sa toplih pločica premeštao po sunčanim delovima stana. Mafin se vratio svojim rutinama, redovnim šetnjama i obrocima, kao i odlasku na spavanje najkasnije do 10… Prilikom našeg vraćanja iz šetnje mačak bi nas čekao na prozoru. Sam. Jednog dana bio je loše, nije se igrao, nije bio veseo, samo je spavao. Zvali smo veterinara. Imao je visoku temperaturu i mučio ga je stomačić.

– Ne kreće se dovoljno, rekla sam ukućanima. – A i usamljen je. Moramo da mu nabavimo drugaricu, da ima sa kim da se igra.

Čovek je ćutao, zna da su moje odluke impulsivne i nezaustavljive jer dolaze direktno iz srca. Veliko dete nije verovalo šta čuje, a i malo je cičalo od sreće.

Mačence najbrže na svetu našli smo iza sedam gora i iza sedam mora, na zapadnoj obali Norveške, po koje je veliko dete Iskra išlo kolima, pa trajektom i na kraju ga donelo braći avionom. Malecko mačence (nije pleonazam) radnog naziva Lillemor (Lilemur), koji se u Norveškoj koristi za tepanje i iskazivanje ljubavi i nežnosti prema maloj devojčici. Čim je ušlo na naša vrata unelo je život i radost među naše dečake. Mafin je živnuo, razmahao se repom i počeo da trčkara za minijatrnim neuhvatljivim bićem, dok je Legolas dobio drugaricu koja mu je dovela u red i metabolizam i psihičko zdravlje. Sve dok nije u toj svojoj živahnosti i brzini izašla a da nismo primetili, kao što pogledom ne ispratimo kako se stvori ispred nas na krevetu, a ostala je da leži na terasi. Ili se nađe u vratima koja se zatvaraju, iako je sekund pre lovila muvu na prozoru.

Bila sam na izmaku snage od umora i crnih misli, kada je negde pred pola 12 zvonio telefon. Komšinica koja je videla moj post na Fejsbuku, kaže da čuje mjauk u našem ulazu! Potrčala sam iz sve preostale snage i kroz staklena vrata ugledala unezverenu Lillemor. Oktljučala sam vrata i utrčala: „Lillemor, Lillemor, moja! Lilli moja, mila devojčice“. Evo i sad dok kucam mi kreću suze kad se setim tog trenutka. Lilli je bila uplašena i bežala je od mene uz stepenice. Uhvatila sam je pred komšijskim vratima i počela da ljubakam. Bili smo srećni, cmakali smo je i grlili dok joj je srce lupalao da iskoči. Naše majušno biće zvano Lillemor.

 

Pre neku noć sanjam da je mene našlo jedno izgubljeno svetlo narandžasto mačence po imenu Bendžamin. Razmišljala sam kako sad i njega da pokažem Čoveku koji i ovako jedva spava od ispruženog mačka uz svoje noge, ali sam znala da ga neću pustiti od sebe. Mačka, ne Čoveka.

– Kakva slučajnost! Ja sam moga psa Bena zvao Bendžamin – raznežio se Čovek, dok sam mu uz priču o snu servirala i jutarnju kaficu.

– Hm, kakva slučajnost –  rekla sam, dok je u meni prela zadovoljna mačka i kikotala se lukava lija. – Nego, jesi li možda i za rakijicu?

 

Nastaviće se…