Nakon vatrenog krštenja, odnosno bombardovanja „Krušika“ koje sam dočekala u stanu, dala sam petama vetra i otputovala u selo, kilometrima od civilizacije. Tamo su seljaci mirno orali njive i po golubovima slali poštu. Međutim, ta nameštaljka bila je samo za razglednice! Stvari u selu bile su mnogo dramatičnije. Uprkos činjenici da je od najvećeg strateškog značaja za NATO ujakov malinjak od nekoliko ari, to nije umanjilo strah mojih rođaka. Pokušala sam analizom situacije i argumentima da razbijem njihov irealan strah.

Sedela sam u svojoj sobi i mirno gledala TV između dve sirene za vazdušnu opasnost. Valjevo je već pet puta bilo meta agresorskog napada. Tačnije, gađana je najveća fabrika u gradu “Krušik” sa preko 30 projektila i razorena do temelja. Tako kažu ljudi iz medija. Ja sa svog balkona vidim samo upravnu zgradu – uspravnu. Smatram i nadam se da je time njihova akcija u mom gradu završena. Međutim, stvari nisu onakve kakvim se meni čine.

Moja baba je nabolji kandidat za urednika crne hronike. Pre nego što mi dođe u goste, ja moram da...