U Norveškoj je prošlog četvrtka (22. decembar) zvanično počeo božićni raspust, a nezvanično još početkom decembra kada je uhvaćen zalet za doček i proslavu Božića. Da se ja stroga i odgovorna, koja sam prošla sito i rešeto srpskog praistorijskog školstva u kojoj je učiteljica bila bog, direktor batina, a literatura oče naš, pitam – škola ovde nije ni počinjala!

Najčešće postavljano pitanje od kada živim u Norveškoj je „Cale, pa koliko je hladno?“. To je bilo i jedno od dva pitanja koja sam ja postavljala mojim prijateljima sa višegodišnjim norveškim stažom „pa, kako izgleda ta polarna noć, bude li bar malo svetla?“ Ne znam da li svi pitamo u vezi sa onim što nas plaši ili što ne volimo, ali ja to sigurno činim.

U Politiu, tačno na vreme izgovaraju: Šlavika Šabo, ma možeš me zvati kako god hoćeš, mislim se, hoćete li da pričamo na engleskom ili norveškom, na engleskom, kažem, kao da je bitno jer od suženja svesti zbog nervoze i neizvesnosti ne razumem ništa. Preljubazna plavuša mi daje uputstva kako da se slikam, uzima mi otisak prsta, a meni samo zvoni ”do kada viza važi”.

Konačno je došao i taj dan. Čovek je svečano javio da je kupio ”tri karte za Holivud” u jednom pravcu. Bio je to specijalni dan, ne samo zbog karata od kojih smo i devojčice i ja polako dizale ruke, već i što smo tog dana slavile Iskrinu punu prvu deseticu. Kako sam se osećala kad mi je Norwegian airlines poslao na mail tri karte sa našim imenima, datumom i satnicom leta?