Kako su filter kafa i preseljenje u Norvešku uticali na moj socijalni život i donošenje važnih životnih odluka
Nedavno sam u jednoj starinarnici naišla na šoljice za kafu iz mog detinjstva. Malecke, od belog porcelana rascvetalog u roze i plave cvetiće sa pozlaćenim „vezom” pri vrhu. Sinonim za šoljice iz bezbrižnih osamdesetih, kada sam popila svoju prvu tursku kafu s majkom. Iznenada nije bilo komšinice na vidiku. Kafa iz takvih šoljica retko se pila sama, jer ona je bila vrsta socijalog rituala.
Komšiluk se okupljao svaki dan ujutro ili popodne, pristavljala se džezva na stare masivne ringle od livenog gvožđa, čekalo se dobrano da provri voda, pa da se miris sveže zakuvane kafe raširi po stanu. Srkutala se vrela i mirisna, dok su se prebirale teme kao na grupnog terapiji. U to vreme psihijatri su slabo zarađivali.
Ilustracija sa interneta
Jedna nije baš bila zadovoljna snajom, druga je bila hronično zabrinuta za zdravlje, treća se žalila na previše odsutnog muža. Slušale su jedna drugu, klimale glavom i uzdisale u znak razumevanja, „ma šta to kažeš”, dok su se teške emocije rastvarale u mirisu kafe i nestajale u vazduhu. Nakon što bi se razumele i podržale međusobno, okretale bi šoljicu od ispijene kafe na tacnicu i tražile mišljenje taloga koji bi se ocrtao na porcelanskoj površini. Jedna bi imala povoljan glas sa muške strane, drugoj bi se ocrtalo (zdravo) srce, trećoj dve osobe u čamcu, znači iznenadni gosti. Prve dve bi išle kući rasterećene, dok bi treća morala u prodavnicu po kore za gibanicu, da spremna dočeka goste.
Kasnije, kada sam i sama počela da pijem kaficu sa svojim društvom, najčešće u klubu našeg fakulteta, okretala se šolja i talog pitao za savet. Brojevi su bili vrlo osetljiv znak usred ispitnog roka, te bi se onima sa ciframa nižim od šestice ili suzom na ivici šolje savetovalo da odlože ispit. S druge strane crna ptica koja leti od strane starijeg gospodina ili korpa sezonskog voća, simbol plodnosti, bili su siguran znak za uspeh na ispitu. Ono što je bilo daleko zanimljivije od ispitne sezone bili su ljubavni jadi, zbog kojih se savet tražio od soca iz šolje.
„Jedan visok, tamnokos momak te posmatra u tajnosti. Javiće ti se preko zajedničke muške osobe”, proricala bi Sanja. „Hm, to je sigurno Jovan, mi imamo zajedničkog druga Slavišu, baš treba da se sretnem sa njim”, maštala bih. Onda bih pomišljala ljubavnu želju, domalim prstom ubola bih u najlepši deo taloga da se što bolje ocrta. „Ispuniće ti se želja, vidi kako je okrugla i sjajna”. Ja sam se radovala, pevajući išla na predavanja, ispod oka posmatrala kako me Jovan krišom gleda i čekala. Onda je zvao Slaviša, „hej, Cale, spremam ispit iz sociologije sa Jovanom, pa ako možeš da nam daš tvoje skripte, da ne kupujemo”.
Bilo je tu raznih visokih, tamnokosih Jovana, venčića čežnje s muške strane, skrivenih pogleda, tajno zaljubljenih momaka koji se boje da mi priđu, ali ja ih nisam sačekala. Jednostavno sam se udala za jednog onižeg plavušana i… otišla u Norvešku.
Tu su mi Norvežani razbili svaku iluziju o romantičnim mislima nekog od visokih, plavokosih Johanesa, kao i o iznenadnoj poslovnoj ponudi. Skuvali su mi filter kafu. Zapravo nisu je ni skuvali, pustili su je da protrči kroz neki papirić, kao kroz protočni bojler. Papir za filter kafu stao je na put mom pouzdanom savetniku – talogu iz šolje!
Volj’ ti Munk, volj’ ti Klimt
Međutim, preseljenje u Norvešku nije omelo Čoveka i mene da kod kuće nastavimo sa ispijanjem turske kafe koju nabavljamo u radnjama kod Turaka. Pijemo je dvaput dnevno, prvi put ujutro uz najnovije vesti ili moje lude snove, drugi put pred ručak, da se odmorimo od napornog dana. Kafica je mala kućna terapija, na njoj izgovorimo sve što nam je i na srcu i na umu, „želim mačku!”, „Ovi moji na poslu opet smanjuju broj ljudi po smeni!!”, „razmišljam da odem da prespavam u šumi sa kerom”, „Dobili su direktivu odozgo da se štedi!”, „znaš da komšinica ima novog dečka”, „Mislim da su ovi iz vlade potpuno izgubili kontakt sa običnim čovekom!”, „nemam zelene cipele”, „Ne može on da predstavlja radničku partiju, a živi u kraju sa najbogatijima”…
I kao deo naše tradicije i kulture, nudimo je našim norveškim gostima. Neko odmah ispeče jezik, neko drugi je oskrnavi sa „može li malo mleka?”, ali svaki naredni put opet naručuju tursku. Mi ponosni, jer im se dopada. Poslužimo sa ratlukom i kiselom, rakiju ne iznosimo da neiskusni ne bi izgoreli ždrelo od ljute šljive na vrelu kafu. „Svratite na kaficu”, kod nas na Balkanu nije poziv da se popije mirisna turska, već želja za druženjem, razgovorom, predahom.
„Meći džezvu!”, zvala bi me moja valjevska drugarica. Ja sam odmah znala da ona nije žedna kafe, već da će joj praktično trebati rakija, jer je srela nekog bivšeg momka, koji se povampirio. Kafica je obavezni deo scenografije balkanskog druženja, ceremonija i stručni konsultant. Prvo je popijemo, a onda je pitamo šta ćemo sa životom.
„Treba da prihvatiš poslovnu ponudu od čoveka sa bradom.”
„Moja ti, a ovaj bez brade?”
„Ovog bez brade nemoj ni da razmatraš, nije se lepo ocrtao u šolji, mislim da ne zna šta hoće!”
A Norvežani?! Oni „skuvaju” filter kafu, naspu u veliku šolju i odu na autobus! Naspu šolju kafe, ustanu i odu. Mi kuvamo kafu da bi seli!! Dođu na posao, zavrnu rukave na košulji, naspu novu šolju proceđene kafe i odjure na sastanak. Tu ih čeka tim sa bokalčetom tek proceđene kafe, spremne za dolivanje. Zamišljam sebe kako obuvam čizme, kaput, uzimam šoljicu vrele turske, desnom pijuckam, levom pridržavam tacnicu i trčim na voz. U vozu je prevrnem i prekrstim triput.
Uz kaficu se bistri i dnevna politika
„Dođi na kafu”, kažem komšinici u Norveškoj, a ona kaže, „oj, baš ljubazno, dolazim rado u 41 nedelji”. Još se nisam navikla na norveško računanje vremena u nedeljama. U 5. nedelji imam zakazano kod zubara, 11. nedelje mi dolazi brat sa ženom, planiramo odmor u 28. nedelji, pa kad prođu sastanci 35. nedelje imaću više vremena. Ja uošte ne mogu da učestvujem u tom razgovoru, jer nemam pojma ni koji je mesec, ni datum u pitanju. Ne mogu ni da pristanem na kaficu u 41. nedelji, jer mi možda baš te nedelje neće biti ni do priče ni do druženja.
Komplet kafa na Balkanu
„Svrati na kaficu” se dešava onog trenutka kada čoveku treba predah, odmor, razgovor. Sedne se, opusti se, miriše se, pije se vrela lagano, u tankom srku i priča se priča. Šta se radi, šta ima novo, kako stari roditelji, za kog lekara treba da nađemo vezu, kako su deca, koju učiteljicu treba da zovemo. Ako neko ima neodoumica, prevrne šolju, te pitamo za mišljenje razliveni soc.
„Imaš veliki oblak iznad glave, jako si zabrinuta. Najbolje da ne donosiš nikakve odluke ovih dana. Otkaži sastanke.”
Zamišljam Norvežanku koja prvi put vidi gledanje u šolju. Na primer moju komšinicu, tu koja je došla na kafu u 41. nedelji. Ona okrene šolju, ja posmatram talog i kažem: „Odlično se osećaš, puna si energije, pravo je vreme za donošenje novih odluka ili početke”. Ona se smeje i pita kako to znam, jer sve je tačno! Ja kažem da ne znam, već da kafa zna.
Svako ima svoje pouzdane metode: Norvežani gledaju vremensku prognozu, mi gledamo u šolju. Obe strane redovno pogreše, ali nijedna zbog toga ne odustaje od svoje metode.
Poslednji komentari