Author: Slavica Sabo Tripković

Božić mi je počeo još u novembru… imam utisak kao da se u pozadini ove, prve rečenice čuje muzika iz horor filmova. Ugrabila sam priliku i jeftinu kartu da skoknem do Srbije i odnesem tetki lek. Tim povodom bacila sam se u potragu za božićnim poklonima za najbliže, njih dvadeset troje. Iako slovim za idealnog partnera za odlazak u šoping, izabrala sam spas od božićne potrošačke groznice koja u Norveškoj počinje u novembru, a od koje su gore jedino scene iz apokaliptičnih fimova. U Srbiji mi je to bilo jednako jezivo, ali to malo fajta uoči praznika je bar trajalo tri dana. Jok, ovde od novembra do Jula – kako se na norveškom kaže Božić (ništa nije slučajno!)

Prve sedmice je bilo najteže. Rečnikom srpskih tabloida – srpska majka je otišla u vrtić i doživela šok. I to ne samo temperaturni, jer je u vrtiću ceo 21 stepen! Na stranu što ih ništa nisam razumela, a oni su, kao i većina dece, hteli sve i odmah, nego sam morala da gledam kako izlaze napolje po kiši i hladnom vetru. Trećeg vrtićkog dana spasla sam četvoro dece, dvoje sam ubedila da su gladni i da moraju unutra, jedno sam nagovorila da promeni kapu koju ne znam gde je potapalo jer mu je bila na glavi, i jednu bebu sam digla iz polusna i unela u vrtić. Međutim, za peto nije bilo pomoći!

…Japanci šire mape, razmišljam da ih pratim jer ako ko zna kuda dalje, onda to znaju oni. Priključim im se neupadljivo, volim da osetim pripadnost, pogotovo sad u Tuđoj zemlji, te pravac Gradska kuća iznutra, jer i onako odavno nisam posetila mesto slične namene u mom rodnom gradu. Ne verujem da su baš pošli kod gradonačelnika, ali i ako jesu osmehnuću se i kazati: izvinite, neka hvala.