Author: Slavica Sabo Tripković

Od rođenja našeg prvenca, kćerke Iskre bila sam suočena sa gotovo sugestivnim izjavama tipa ”moraš što ranije početi da je odvajaš od sebe”, koju su ponavljali svi i na sve strane, kao da me izlažu hipnozi. Naravno da moram, ali je dojim pa je potpuno nemoguće da se odvojimo na više od 2,5 sata maksimum i to noću. Danju do sat i po.

Moj Čovek i ja nemamo nikakve fizičke sličnosti. Uprkos tvrdnji da muž i žena s godinama počinju da liče jedno na drugo, nas dvoje smo iz godine u godinu sve različitiji. On ima oštru kosu ošišanu na keca, visoke zaliske iznad još višeg čela, a ja imam dugu talasastu kosu koja niče nešto malo iznad obrva. Oči su mi gotovo crne i pomalo kose, kao da sam među precima imala Azijata, dok su njegove okrugle i morski plave.

U davna pradavna vremena i još malo iza toga živela je jedna devojčica koja se zvala Slavica. Živela je sa mamom i tatom na četvrtom spratu u naselju gradova pobratima i vila posestrima, na čijim je vrelim pločnicima i provela najveći deo svog detinjstva… Onaj manji deo, koji opet nije ni tako zanemarljiv, provela je kao Hajdi, kod dede u planini gde je čuvala ovce i trčala za psom.

Čim smo saznali da ćemo postati roditelji Čovek i ja smo održali sastanak kućnog saveta na kojem su bespogovorno, njegovim klimanjem glave, usvojeni moji zaključci – našem detetu neću ništa da fali! On je to shvatio na pravi način i odmah našao bolje plaćen posao, nakon čega smo se dali u akciju.