Foto: Kako sam učestvovala u organizaciji buvljaka u Norveškoj

Priča o velikodušnosti, zajedništvu i solidarnosti

Prve knjige za praznu policu, pazle za Petrine duge časove dosade, čašice za čika Milanovu rakiju i saksiju za mog fikusa kolateralnog emigranta kupili smo na takozvanom lupemarketu, u jednoj školi u centru Osla. Izuzimajući kupovinu hrane, to nam je bio jedini mogući odlazak u nešto luksuzniji šoping na samom početku naše norveške avanture. Ja sam bila svež leš, tek iščupana iz 40-ogodišnje srpske svakodnevice, probuđena u drugoj dimenziji. Otprilike – umrla, ali me drugi vide što znači da sam ipak živa, samo što ja to ne mogu sebi da dokažem. Šetajući po staroj školi, među tezgama punim ”polovnih” sudova, garderobe, nameštaja, knjiga, ploča i diskova, ski opreme i bicikala… počela sam da umišljam da sam u jednom od prethodnih života, ali ne ovom poslednjem, već sve to videla, da su lutke sa haljinicama opšivenim čipkom sedele na mojim policama, a da je kitnjasti porcelan bio nešto iz čega smo se služili. Ili iz čega sam služila. Za vunene džempere sa šarama u krug nisam imala sumnje da su me žarili oko vrata u poslednjem životu. Tek kasnije, kada sam bolje upoznala norveške domove koji pripadaju generacijama mojih roditelja, kao i baka i deka, uvidela sam neverovatnu sličnost sa mojom zemljom u kojoj sam rođena – Jugoslavijom davnih sedamdesetih.

Lupemarket je mesto gde mogu da se kupe razne stvari za jako male pare, ali i da se ljudi druže uz vafle sa džemom ili viršle u palačinkama od krompira. Deca na njima uživaju najviše, sva osim moje. Mojoj je trebalo objasniti što smo se preselili u Norvešku, ako smo morali da kupujemo na lupemarketu.

LadanOblog

Knjiga do mile volje

Ja se nisam ni bavila značenjem te reči, bila sam skoncentrisana na nabavku nekih sitnica koje mi život znače, divnih, gotovo novih knjiga na norveškom, od dečijih enciklopedija, preko onih o Van Gogu i umetnosti uopšte, do beletristike za po otprilike 500 dinara. Čovek je kupio pola kila diskova za hiljadarku, dok je Petra dobila skoro nove skije i cipele za langren što nismo ni osetili da smo platili. S druge strane, videla sam da Norvežani uživaju u šopingu više od mene. Kupovali su sa zadovoljstvom iako su to isto sebi mogli da priušte i u najskupljim šoping centrima. Međutim, suština je u nečemu drugom…

Cena prava sitnica

Stigne nama nedavno mejl, jedan od šest na dnevnom nivou koliko dobijamo od škole, roditeljskih grupa, horova, orkestara i ostalih aktiviteta u koje su deca uključena, da školski orkestar organizuje lupemarket. Prevedeno na srpski to znači da ga organizuju roditelji dece koja sviraju u orkestru, a u kojem je naše saksofonista. Market je za vikend, a nameštaljka istog u petak popodne posle posla sa kojeg često lakše hodam na rukama nego na nogama. Dakle, raspremaju se hodnici i učionice, sklanjaju dečije stvari kojih ima više od školskog inventara (ko nije zavirio u norvešku školu, ne zna kakvu je avanturu propustio), prave tezge od stolova, kače cene i postavlja roba, koju će za dva dana vikenda rasturiti, prevrnuti, zagledati i kupiti više stotina, možda i hiljada ljudi. Meni je stigao i zadatak – zadužena sam za odeljenje dečije garderobe. Bolje da su me odmah poslali u Polarni krug da umrem od hladnoće, jer sam u poslednjih 12 godina 12 miliona puta preslagala dečije ormare od veličine 68 za ”hej, ja sam nova na planeti!” do xs koju sad s ponosom nosi Iskra jer je konačno, na njenu sreću, velika. Pokušala sam da se zamenim sa onima na saksijama, ali po njihovoj reakciji zaključila sam da su oni na prethodnom radili sa dečijom garderobom.

LadanOblog

Sve za kuću

O količini robe ne umem da se izrazim. To izgleda otprilike ovako: mnogi iz kraja, a naš kraj ima 50-ak hiljada stanovnika, doneli su sve ono što im je očuvano a što im više ne treba – od bodića za bebe, muških odela i lovačke opreme, ženskih haljina, torbi, ogrlica, cipela, preko kofera, skafandera, saksija, servisa za ručavanje, ukrasnih i praktičnih činija, knjiga i stripova, igračaka, do sofa, radnih stolova, bicikala, trotineta, skija i sobnih trenažera… I ja sam odvukla dve kese dečijih stvari koje u međuvremenu nisam odnela u Freteks, džačić sa plišanim igračkama, dve haljine koje su me podsećale na rane kada sam tek sletela u Oslo, Petra je darovala svoj stari trotinet, a Iskra kompjutersku stolicu koja joj se više ne slaže uz policu. Ili uz saksiju orhideja. Ili nije firmirana, ne znam više!

Sve je to vojska roditeljska u petak uveče posložila, od veličine, preko pola, žanra do namene. Učionice i hodnici su bili prepuni, a za njima nije zaostajalo ni školsko dvorište. Roditelji organizatori su bili zadovoljni jer smo dobili baš dobru robu. Kući sam se vratila na rukama, srećom sopstvenim!

U subotu u 10 sati smo bili na položaju. Sa sve čokoladnim kolačem kojeg je trebalo da umesim, kao i ostali roditelji dece kojoj je od svih aktivnosti palo na pamet da sviraju!!! Vrata su se otvorila i gomila ljudi je u trenutku popunila hodnike našeg lupemarketa. Garderoba za koju sam bila zadužena je nestajala, majičice i haljinice, kišna odela, zimske jakne savršeno očuvane, a još savršenijeg kvaliteta. Koliko košta jakna? 100 kruna, majica 50, bodić 20, kolač 20… Kako je prolazio dan, roba je bivala još jeftinija. To je otprilike kao da čovek u Srbiji ima platu 30-tak hiljada dinara, a neko mu ponudi ski-odelo za 150.

Deca iz škole koja su takođe bila uključena u lupemarket su uživala u ulogama malih pomagača, ali su sve češće gubila volju za nabavkom kesa i prepakivanjem robe po veličini i polu u korist igre ispred škole po savršeno sunčanom danu. Oko podneva sam i ja uspela da odem na jednu kratku pauzu, pijem vode i pokvasim usta i usput sam snimila saksije za moje orhideje. Kupila sam odmah četiri, za 20 kruna!

LadanOblog

Za svakog po nešto

Ljudi su dolazili, zavirivali, prevrtali, prebirali i odlazili sa punim kesama. Bilo je tu stranaca, Norvežana, roditelja sa dečicom, baka i deka sa unucima, grupica drugarica… Deca su oduševljeno pokazivala roditeljima stvaričice koje su nalazili. Bilo je zanimljivih haljinica koje sam sparivala uz džemperčiće ili jaknice, modernih košuljica i prsluka kao i veoma kvalitetne zimske garderobe, koje sam kačila na ofingere kako bi ih ljudi lakše uočili u moru majušnih dečijih stvari pokušanih da se spakuju na 14 velikih školskih stolova i 10 stativa za kačenje. Pred kraj prvog dana, kada se razišla gužva prošetala sam do ženskog dela gde sam nabasala na haljine kao šivene za mene. Odvojila sam tri bez probe.

U četiri sata smo zatvorili naš butik i uz pomoć ”sve četiri” otišli kući da se odmorimo, ispečemo novu turu kolača i spremimo za sutra.

Kad ne moraš na doručak kod Tifanija

U nedelju su cene bile još povoljnije. Sa polica su odlazile knjige, ja sam našla gramatiku iz norveškog, garderobe je bivalo sve manje, Petra se dočepala mantilčića sa kojeg je još uvek visila etiketa kao dokaz da je on u radnji 10 puta skuplji nego kod nas, trotineti su rasprodati, kao i bicikli, nameštaj je planuo! Čovek je nabacio kompletnu diskografiju grupe The Black Crowes na diskovima. Meni je našao muziku iz filma ”Mamma mia”, pa ga nisam ni pitala koliko je sve to platio. U 13 sati usledilo je ono što se bukvalno prevedeno zove ”sniženje na kesu”, dakle, koliko stane u kesu, za to se plati 50 kruna. Ja sam sve vreme zamišljala isti događaj u Srbiji, 50 dindži za punu kesu haljina! Pa i tri da stanu!

U nedelju je i Iskra bila uključena u lupemarket, ali uglavnom kao kupac, pa je sa drugaricama izronila zimsku jaknu koja u butiku košta kao polovan auto, haljinu za Pepu, džemper za mene, košulju za Tatataju. Drugarica je našla šorts koji bi ja mogla da gledam samo kroz izlog, kao Odri u Doručku kod Tifanija, dok je Iskrin istraživački duh na kraju rezultirao dvema kesama stvarih od kojih je svaka imala ime koje u butiku košta više od sedam mojih tezgi, a što platih 200 kruna. Petra se pojavila sa nekim plišanim pingvinom i kesom klikera koje joj je kupio neki dečak za 15 kruna. Sevala sam na nju očima, jer ovde deca ne smeju da se grde, već samo da im se kaže: ”oj, to je tako slatko ili uzbudljivo”, što je to dozvolila, ali se Petra pravdala da je on insistirao da joj kupi nešto. Dečak dve godine mlađi od nje! Pa gde su mu roditelji?!

-Oni su mu i dali pare – objašnjavala je ona, već na ivici suza. Ja sam odmah izvadila novca, da im kupi po sladoled, gde da mi zaplače dete pred tolikim narodom.

LadanOblog

Kavez za mačke – veoma povoljno

Roba je nestajala, svi smo bili zadovoljni, možda je moja radost bila i ponajveća, jer je bivalo sve manje stvari za preslaganje. Deca se nisu smirivala niti smo ih mogli pohvatati. Naravno, većina ih je bila bosa. Gosti su uživali na suncu ispred škole, kolači su se topili u njihovim zadovoljnim, nasmejanim ustima, koje su (kolače) zalivali kafom ili saftom – obaveznim napitkom norveških proslava koji je kod nas poznat kao ’’praviša’’. Kasica prasica od slatkiša i kafe je takođe bivala sve deblja. Zajedništvo i zabava na nivou! Plus nas je vreme poslužilo.

U četiri sata neko je doviknuo – zatvaramo! Pojavila su se tri jaka momka sa nekoliko rolni crnih velikih kesa, koji su brzinom nindže popakovali preostalu garderobu.

-To ćemo prodati na kilo, objasnila mi je jedna mama na moj upitni pogled. Oni to šalju negde dalje na prodaju, isto kao polovnu robu.

Mi smo čistili za njima i za oko pola sata, škola je opet bila škola – ”čista i blista”, što bi rekla mala Iskra za svoju valjevsku sobu. Možda je čak malo više ličila na muzej nego na školu posle moje metle a bez svih dečijih stvari koje je tek trebalo oni sutradan da porazbacaju slobodnim stilom po hodnicima i čivilucima.

Malo smo ćaskali napolju dok su stvari koje nisu prodate pakovane u kamion, pojeli po sladoled, pohvalili jedni druge za dobro urađen posao, potapšali po ramenu, zahvalili se međusobno na pomoći i učešću i razišli se.

LadanOblog

Kao da se ništa nije dogodilo

Uveče je stigao mejl. Za dva dana za potrebe naše dece u školskom orkestru, u kojem su već dobili instrumente, torbe, sveske za note (kao što su u školi dobili sve za školu) mi smo skupili preko 27 hiljada evra! I slovima: za dvadeset sedam hiljada evra prodato je drangulija i prnja koje nama više ne trebaju, ali koje trebaju nekom drugom. Ti mali novci, 20 po 20 kruna, na gomili, uz lepotu davanja, velikodušnost, zajedništvo, solidarnost i kaficu na majskom suncu, donose svake sezone mnogo dobra deci i raznim organizacijama širom ove zemlje.

Osim lupemarketa, što svi osim mene koja romansira i komplikuje jednostavan jezik znaju da znači buvlja pijaca, u Norveškoj punom parom funkcioniše i Vojska spasa. U njihov Freteks građani svakodnevno doniraju svoj stari nameštaj, lampe, posuđe, torbe, nakit, garderobu, knjige, a koje po simboličnim cenama, mada nešto višim od ovih sa buvljaka, kupuju opet ti isti ili neki drugi stanovnici Norveške. Mi smo takođe u više navrata odvlačili u Freteks sve što smo mislili da bi nekom moglo da zatreba, od garderobe, preko šoljica za kafu koje nismo koristili, do tepiha, radnog stola i ko zna čega još. Takođe smo tamo pazarili i knjige, diskove, kao i divne termo-šolje koje zadržavaju toplotu, tako da Čovek i ja možemo da pijemo kaficu natenane, dok usput obavimo sve što treba za kuću i oko kuće. Od tog novca Norveška potpomaže siromašne i finansira razne misije po svetu.

Tako da u ovoj zemlji nije sve u onoj olako izrečenoj: ”lako je njima, imaju naftu”. Mnogo je veće bogatstvo u ovakvim ljudima.

Comments

comments