Svetski Dan sreće Norvežani i ja smo dočekali sa strašnom vešću: Norveška više nije zemlja najsrećnijih ljudi na svetu! Za ovu godinu to je Finska, a moja majka usvojiteljka je pala na očajno drugo mesto, tvrdi svetsko istraživanje. Da je o ovome bio prilog na TV-u, usledio bi Munkov “Krik” preko celog ekrana, ali je “vest” na internetu propraćena panoramom Helsinkija koju ja nisam najbolje ni videla na mom malom telefonu! Svi su u šoku piljili u svoje ajfone i sreća da je ova vest većinu pogodila dok su ležali po sofama na pauzi! Pokušala sam da ih utešim:

-Srbija je na 78. mestu! – rekla sam glasom kojeg su u mozgu pratile gusle, a krv se ledila od strave pri pomisli da im možda ja kvarim prosek.

-Oj, stakaš Sasa (jadna Caca) – odgovarali su očajni.

-Sreća je sve vreme u Skandinaviji, svake godine se kreće od Danske, preko Norveške do Finske. Šta da kažu Šveđani, njih je preskočila?!

-Oni imaju jeftin alkohol, mogu da se nose sa tim – očaj im je klizio ka melanholiji, ali pade odličan argument! Ne uče ih džaba da misle od malih nogu.

LadanOblog

Semafor za bicikliste – da ne dižu previše glavu

-Šta imaju Finci, a da vi nemate? Vaša deca čak imaju domaće zadatke!

-Njihova deca imaju vremena za igru – tonuli su među meke jastuke tako da su jedva uspevali da piju kafu i jedu sušeno voće.

-Šta pričate!? – kriknula sam ja namesto ilustracije. –Naša deca izgiboše igrajući se. “Petra, šta ste radili iz matematike?”, “Nismo je imali, nismo stigli!”, “Kako niste stigli?”, “Igrali smo se” – morala sam da se pridignem sa svog lejzi bega, koji je potpuno nepraktičan kada čovek počne da se nervira. Izmamila sam im kakav takav osmeh, jer kome još nije smešno kad deca nemaju matematiku!

-Finci imaju 6,5 časovno radno vreme! – dodala je koleginica iza mojih leđa i isključila stolicu za masažu. – Oj, što ovo prija, hoće li neko?

-Ja bih sišao kratko do teretane, da se izduvam ako su nam zakačili džak?

-Vidi prvo jesu li popravili tuš, juče nije radio!

-Nije Nam Radio Tuš!? – ne veruje ušima mladi kolega.

-Siroti mi! – rekla sam i ustala da uzmem voćku sa stola, da se utešim.

-Mi radimo čitav sat duže, a samo pola Norveške ima mogućnost da petkom radi od kuće! Osnovano sumnjam i da zidari jedan dan sedmično rade od kuće! Gde je tu socijalna pravda, drugo ime za Norvešku!? Gde nam je taj sindikat danas, na ovaj Dan sreće?

LadanOblog

Sørenga – popularna gradska plaža, Oslo

Neki su se smeškali malčice opuštenije, Norvežani su duhoviti i razumeju šalu, dok su drugi rezervisali aranžmane za predstojeće praznike koji padaju tako da se spajaju sa vikendom a završavaju u utorak. Dvoje, troje se požalilo da će skoknuti samo do vikendice u Švedskoj, jer ne mogu drugačije zbog dečije škole. Jedna koleginica će moći samo na dva dana u London! Propast čitave zemlje.

-Čekajte, ko je na Zimskim olimpijskim igrama osvojio 39 medalja, osam više od Nemaca koji su 15 puta brojniji?- bila sam sigurna u pobedu!

-Oj, stakaš Tiskere – rastužili su se i zbog Nemaca. Naravno kad su navikli da dele medalje i trofeje svima koji učestvuju na takmičenjima, da nekom ne povrede osećanja. Iskra i Petra su sa svih kupova donele nekakve trofeje, imaju više medalja od ratnih veterana. “Pobedili ste!?”, “Ma jok! Svi smo dobili medalje, deca treba da budu zadovoljna”, mudrovala je Iskra. Verovala sam joj! I ja sam dobila stiker ozarenog smajlića sa ispruženim predimenzioniranim palcem na prvom diktatu iz norveškog na kojem sam retko šta potrefila.

Ko ne zna da Norveška nagrađuje svakog za uloženi trud, mogao bi da se iznenadi kako su skromno slavili osvojene medalje. Što se tiče dočeka sportista, uspela sam da uhvatim na vestima da je jednog skijaša na aerodromu sačekala baka. Čovek i ja čak imamo teoriju da oni nisu ni išli da se takmiče, već samo da se dobro zabave i negde drugde rade ono što ovde rade svaki dan od kada su prohodali, pa čak i leti, kad “voze” letnje skije! „Ideš li na skijanje?“ – bilo je pitanje koje su mi zimus postavili svi koje sam srela, od trogodišnjeg deteta do stogodišnjaka.

-Čekajte malo – konačno mi se krv iz stomaka vratila u mozak – od kad vi verujete istraživanjima!? Zar vama nije smešno kada se objavi da je Norveška najbogatija zemlja na svetu?! Trenutak tišine, koliko da se saberu i počnu da se smeju.

-Ahahahaha, imaš pravo, mi najbogatiji, hahahaha – počeli su da crkavaju od smeha na svoj “sirotinjski” račun i da se razilaze po radnim mestima komentarišući današnju skupoću.

LadanOblog

Nasmejana Vlada zemlje srećnih ljudi
Foto: G. Jorganovich

Istraživanje je, inače, bazirano na BDP-u, socijalnoj podršci, životnom veku, društvenim slobodama, velikodušnosti i odsustvu korupcije.

Da krenem od poslednjeg, jedino sumnjivog za ovaj “debakl”. Norvešku je nedavno prodrmao skandal Sturtinget (Parlament) koji se rekonstruiše već drugu godinu i koji zvuči kao Kišonova priča o “površinskom” raspremanju kuće koje se završava zamenom cevovoda u ulici. Najkraće, radovi koji su projektovani na 70 miliona danas koštaju milijardu kruna, i nisu urnebesni kao pomenuta humoreska, ali teško da mogu da poverujem da se ovo odražava na nečiji džep, a kamoli sreću. Uzgred, da mene neko pita ja bih prvo preslišala majstore, jer znam kako je prošla rekonstrukcija naše zgrade projektovana na dva meseca, a koja je trajala dve godine! I koja naravno nije završena, jer čekamo da počinju radovi po žalbama!

Izdvojila bih životni vek, pa i neodvojivu socijalnu zaštitu, moj najjači utisak vezan za ovu zemlju. Jači čak i od norveškog neba kojim sam opsednuta.

Zimus sam bila kod jedne bake koja živi sama u staroj vili s pogledom na fjord. Sneg je naokolo bio do pojasa i to jutro sam prva došla do njene kuće, tabajući stazu kroz ono što je tokom noći napadalo. Ona je sedela i rešavala ukrštene reči u nekim bajatim novinama:

– Imam 102 godine, a pišem bez naočara – rekla mi je i zasmejala se kao na dobru šalu. S obzirom da sam gluva kao top kad treba da razumem norveški, pitala sam je da mi ponovi koliko ima godina.

-Dve i sto! – kaže mi po starinski, nasmejanog lica na kojem se i oči osmehuju. Ja se hvatam za njenu hodalicu za ravnotežu, da se ne prevrnem! Osećam se otprilike kao da sam srela neko mitsko biće pred kojim zbog svetosti treba da se poklonim. Ja i čarobnjak iz neke bajke u kući s kraja 18. veka! Ne umem da joj iskažem svoje divljenje, zbog čega se osećam loše. Spremam joj doručak, dve kriške crnog hleba s maslacem, na jednu plus tanka kriška sira, a na drugu malo džema od jagoda i kuvam joj čaj. Ona je zadovoljna i zahvalna, ništa joj više ne treba. Sneg je veliki, ali pogled s planine je divan, u kući je toplo, radijatori rade, a popodne će opet neko doći da joj podgreje ručak. Na ruci ima kaiščić, kao sat, sa dugmešcetom za „nedajbože“, ako joj pozli da ga stisne i da znak Alarm centrali da nešto nije u redu. Odatle sve preuzima socijalna država Norveška i njena umrežena armija socijalne i zdravstvene zaštite. Zemlja koja (i dok kucam tekst ja se rasplačem!) brine o onima kojima je pomoć potrebna ne oduzimajući im ljudsko dostojanstvo, naprotiv čineći sve da žive kao da su zdravi kao jabuke i mladi kao rosa. Jedno dugme na lančiću oko vrata ili kaiščiću oko ruke koje se zove „sigurnosni alarm“ za mene je sinonim države kojoj je čovek na prvom mestu. Kao što je i ova moja baka sa vrha Holmenkolena samo ilustracija starih i zbrinutih Norvežana koji dožive duboku, duboku starost i to najčešće veoma vitalni, živahni i dobro raspoloženi. Ali svi ti drugari koje sam imala priliku da upoznam i da im se divim, zaslužuju posebnu priču, ova baka samo je paradigma norveške dugovečnosti i dobre socijalne zaštite zbog čega su Norvežani, između ostalog, jedni od najsrećnijih ljudi na svetu. Kako je kod Finaca, nećemo ovom prilikom.

Šetnja – u svako doba godine
Foto: G. Jorganovich

Nastaviće se…

 

 

 

 

Comments

comments