Čim smo saznali da ćemo postati roditelji Čovek i ja smo održali sastanak kućnog saveta na kojem su bespogovorno, njegovim klimanjem glave, usvojeni moji zaključci – našem detetu neću ništa da fali! On je to shvatio na pravi način i odmah našao bolje plaćen posao, nakon čega smo se dali u akciju.

Sve je počelo od krečenja. Čovek je našao sjajnog molera, koji je sa mnom strpljivo mešao boje kako bi dobili koncept ”Od svitanja do sumraka” za četiri prostorije našeg stana koji se prostire od istoka ka zapadu, kada sam shvatila da naše čedo ne može s lakoćom rolati dubak po parketu koji nije lakovan!

-Mužu, mislim da moramo prelakirati parket – rekla sam uspaničeno Čoveku koji nije smeo da me sekira i odbija, jer sam trudna i pod udarom hormona, a i inače sam suludasta, te je našao majstora nad majstorima za sređivanje našeg poda za koji se ispostavilo ne samo da mu treba lak, već i prepakivanje, hoblovanje, ali i zamena dobrog dela starih daščica.

Krečenje je na kratko zbog ovog obustavljeno, taman na toliko da shvatim da u predsoblju nema dovoljno sunčeve svetlosti, koja će dakle nedostajati našem mezimčetu dok se bude vozilo po stanu.

-Mužu, mislim da treba da srušimo ovaj zid između predsoblja i kuhinje, da beba i po danu vidi da vozi dubak, a i rumeno žuta boja zidova će dobiti potrebnu toplinu – rekla sam Čoveku kada se vratio sa posla i strovalio na pod, pravdajući to kratkim rokovima na projektima. Zidar-moler je opet stavljen u pogon, u rušilački poduhvat probijanja zidova kako bi sunčevi zraci obasjali i deo našeg zabačenog stambenog prostora poznatijeg kao hodnik i obezbedili da naše čedo sutra ne tumara po mraku. Tada sam shvatila da ta, sada sa kujnom povezana, prostorija ne može imati drugačije podne podloge! Trebalo je, dakle, staviti iste pločice u kuhinju i bivše predsoblje. Čovek je samo prebledeo, klimnuo glavom i ušao u nerekonstruisano kupatilo (!) da se umije pre polaska u potragu za podnim pločicama pogodnim za mozaik po mojoj zamisli. Jedan uzduž, drugi popreko. Od viška pločica sagrađen je gornji deo šanka i urađena bordura da stolice ne češu zid.

Nakon mesec i po građevinskih i drugih radova naš stan je dobio potpuno drugačiji oblik, ali je bar ispoštovan koncept s početka dogovora – ”od svitanja do sumraka”.

Do bebe je srećom bilo još vremena! Da se opremi bebeća soba, koja je u okviru prethodnih radova opasana siroporom 10-kom, kako naše buduće jedinče ne bi zeblo. Te pripremne radnje podrazumevale su nabavku najneophodnije bebi opreme čija se nesvrsishodnost najbolje videla nekoliko godina kasnije kada smo sve to raspremali i preseljavali iz stana u podrume i iz podruma u vikendice… Kupljeni su: krevetac (onog kojeg smo mogli dobiti trebalo je prelakirati, ali sam pročitala da su svi ti lakovi za drvo kancerogeni, pogotovo u blizini beba!!!), dušek, dva para posteljine sa ogradicama (da se beba ne zaglavi među šipkama), koritance, neklizajuća podloga za kupanjac, kolica, stolica hranilica, nosiljka i kengur-nosiljka, ogradica za igru, noša koja svira od sreće kad beba piški, a dubak smo srećom pozajmili. Naravno, kupljena je i prateća oprema: pelene, švedske pelene, pampers pelene, razne kupke, rastvori, makazice, ekstra super giga precizan termometar za vodu i vazduh kako bi naše mezimče održavali na istoj temperaturi, zavoji i ostala maziva, zbog čega se naše prezime ubrzo po rođenju bebe našlo na pločici lokalne apoteke kao jedno od dva, tri njena najveća dobrotvora. Nabavljena je i pegla, poslednji krik tehnike i cene, jer sam na kursu roditeljstva saznala da je u prvim mesecima života bebe ta alatka od predsudnog značaja – što ne dezinfikuje prašak, steriliše pegla!

– Neću ništa da joj fali, to nam je prvo dete, ali i jedino – bila sam odlučna pred svojom očigledno slabijom polovinom, dok su se silne pare ulagale u pokretnu i nepokretnu imovinu našeg budućeg jedinčeta koje čim uđe u sobu i vidi tapete sa bebi motivima, treba da shvati koliko ga volimo. I prestane da plače! Čak smo kupili i sedište za auto, kako bi našu bebu po svim saobraćajnim propisima, kao da je rođena u Ljubljani a ne uvaljevu, bezbedno, izvezli našoj kući, 230 m od porodilišta.

Međutim, nešto je pošlo naopako. Odmah po rođenju bebe znala sam da će nam to biti i jedino dete, a da ću se ja boriti da epidural uđe u Ustav, u preambulu: Kosovo je deo Srbije, kao što je epidural deo porođaja! Međutim, tolerantni Čovek i ja shvatili smo još nešto – to dete zapravo nije naše! To dete, koje se knjiži kao naše, što bi dokazala i DNK, od rođenja je bilo svoje. Što rekao jedan naš drug «lebvasjebo, ova beba je ličnost»!

Ličnost je plakala kad je htela, jela je kad je htela i spavala kad je htela! Nevolja je bila u tome što nikad nije htela poslednje dve stvari, zbog čega je verovatno ono prvo htela uvek. To dete ne samo da nije fermalo medu sa posteljine koji se na ogradici kod nogu penje uz merdevine, da bi već kod glavice spavao na mesecu, već ga je bolelo uvo i za krevetac i za sedište i za najlepše koritance, štramlice i bodiće koje sam kupila specijalno da mu ne bi bila gola leđa! Ono (dete, a mezimče s početka teksta) spavalo je isključivo na našim rukama, da bi zatim počelo da spava na nama, u svom ustaljenom ritmu 10 puta dnevno po 15 minuta. Osim što smo finansijski propadali, kopnili smo i fizički, a dete je htelo samo ono što ono hoće – da plače. Ni mi, ni četa valjevskih i beogradskih pedijatara, pa ni nekoliko lokalnih vračara nije znalo šta je detetu, jer je ono veoma lepo napredovalo. Jedina je sreća što socijalna služba nije ni jednom prošla pored naše zgrade, inače bi nam oduzeli dete. Drugari su nas napuštali, a na ulici su ljudi počeli da upiru prstom u nas: eno ih oni sa onom jadnom bebom što stalno plače. Ko zna šta joj rade!

Posle tačno šest i po nedelja naša beba prestala je da plače i počela malo više da spava, čime je prvi put pokazala malo zahvalnosti za sve što smo u nju uložili. To nam je dalo poleta, pa smo joj u znak zahvalnosti narednih meseci i godina kupili ljuljašku, gomilu zvučnih i bezvučnih igračaka, knjiga, dečijih muzičkih instrumenata, pa čak i poveći tobogan i dvorac trambulinu, koji su istog maha progutali malu dečiju sobu…

Drugari koji su bili strpljivi sa nama i izdržali plač naše bebe, ali i izgled i stanje žene sveže kao posle obdukcije, svedoci su da smo pred rođenje drugog mezimčeta, na šta sam se odlučila kad sam sve dobro zaboravila, ponovo renovirali stan! Čovek nije tražio bolje plaćen posao, jer je srećom radio u građevinskoj firmi i znao u kojim gradovima je šta povoljnije. Od krupnijih građevinskih radova izdvajam kompletnu zamenu stolarije, sa ugrađenim aluminijumskim roletnama i rušenje još jednog zida. Proširili smo se ka terasi i dobili još više svetla u celom prostoru. Ovog puta sam i Čoveka i molera poštedela koncepta raznobojnih soba i primenila motiv ”tri sobe – belo”, ali sa po tri kvadrata dekorativnih tapeta, za dečiju i dnevnu sobu. Neću pominjati da tadašnji moler nije umeo da lepi tapete koje se uklapaju, pa smo ih slagali i mazali dobri Čovek i trudna ja.

Svi drugari koji se danas druže sa nama znaju da mi već pet godina ne živimo u tom stanu, jer je prosto tesan za sve što smo u međuvremenu kupili našoj dragoj i obožavanoj deci. A koliko sva ova ulaganja cene naša sunašca najbolje ilustruje dijalog započet iz šale:

-Petra, hoćeš li brinuti o svojim roditeljima kad budu stari? – pitala sam svoju mlađu, petogodišnju ćerku.

-Ne – odgovorila je ona ne trepnuvši.

-Pa ko će?! – jedva sam promucala.

-Možda Iskra – odgovorila je ravnodušno.

Comments

comments