Odlučila sam nedavno da raspremim kuću. Dosadilo mi da pomeram milion stvarčica dok brišem prašinu, da ne pominjem što više nemam gde da spakujem svoje stvari. Iako imam tri ormana, jedan i po regal i jednu komodu. Bacam sve što mi ne treba.

Krenula sam od kupatila: počela sam da bacam prazne bočice od parfema, kutijice od krema, koficu za pesak koju sam dobila za 14. rođendan, gumenog Paju patka sa kojim se više ne kupam, mamine stare metalne viklere, figaro (verovatno pokvareni), tatin pribor za brijanje, nekakvu farbu za metal, skamenjene imaline i paste za obuću, pocepane svilene čarape kojima je mama postizala visoki sjaj na namazanim cipelama, stare naočare iz 70-ih i 80-ih, uglavnom bez jedne drške ili stakla, kutije od obuće… I osećala sam se sve bolje.

U dnevnoj sobi još sam se lakše rešila krša. U plastične kese “leteli” su stari Ninovi, Burde, nekakve keramičke ukrasne ćase i sušeno cveće koji su mami služili kao dekoracija, razglednice iz raznih delova sveta koje su mi slali moji prijatelji svetski putnci, stari gipsani ćup, mirišljave sveće koje godinama više ne mirišu… Iz ormara sam pobacala stare majice, suknjice, džempere, marame, koje poslednjih 12 godina nisam okačila na sebe…

Moja devojačka soba ostavljena je za drugi dan, jer raspremiti nju je svojevrsan izazov. Otvorila sam orman, a preda mnom se otvorila prošlost: dočekala me je stara radijska traka sa mojim prvim prilogom iz turizma snimljenim za “Turističku razglednicu” Beograda “101”, kraj nje naočare za ronjenje: uspomena iz Sutomora 1986. gde sam imala sjajnu šansu da se utopim. Zatim, gramofonske ploče, uglavnom iskrivljene, koje sam slušala 80-ih na muzejskom primerku gramofona u platnenom koferčetu sa metalnom šnalom i zvučnikom u poklopcu, Polis, Zdravko Čolić, Dženis Džoplin, Denis i Denis… I Bajagina Pozitivna geografija! Kutije od cipela bile su prepune pisamaca od prijatelja iz cele bivše SFRJ, od kojih sam mnoge upoznala u Petnici. Ja na bazenu, a oni u Istraživačkoj stanici. Bilo je tu beleški, mudrih i manje mudrih misli, ulaznica za koncerte koje sam gledala još kao učenica, žica od gitare, postera, filmskih plakata, tinejdžerskih novina, bedževa “ja sam masovni ubica” i ”Menjam ovaj bedž za neki drugi”, đačka knjižica… Tu su bile i sve lutke koje sam ikad dobila od mame i tate, zatim plišane igračkice koje sam dobijala za rođendan, kada je među tinejdžerima bilo IN poklanjati plišane životinje, kockice za jamb, nekakve karte za proricanje sudbine i razni novinski isečci o horoskopu.

U posebnom delu nalazili su se svi rokovnici u kojima su novinarske beleške, kao i svi prilozi pripremljeni za dve godine emitovanja “Stilskih vežbi”. Bili su tu i prvi likovni, ali i književni radovi. Sveske i knjige iz osnovne, srednje škole i nešto sa fakulteta. Bacala sam, ne dozvoljavajući sebi da zbog emotivne vezanosti za događaj, osobu ili sam predmet, zadržim nešto nebitno. Pobacala sam i napukle ramove za slike, keramičke figurice, porukice na metalu ili drvetu koje sam dobijala od bivših mladića, a u kojima su se zaklinjali na večnu ljubav… U kontejneru su završili i stari etison, jedna plastična stolica, sva ambalaža iz ostave, kavez od bivšeg papagaja i jedan napukao luster. Da ne pominjem nekoliko kompleta šolja, čaša, tanjira, šerpi i demode posteljine koje sam poslala babi u selo… Baba je novodobijeno prosledila u stari vajat, miševima na izvolte.

Kada sam raščistila sa viškom stvari i generalno oprala i očistila poluprazan stan, došao je u goste moj mladić. Dok je zadovoljno klimao glavom, jer mi je u stanu napokon sve na svom mestu (čovek koji ne priznaje kreativni nered), otvorio je ormare i kazao:

– Skockala si stan, nema šta! Ali kada ćeš da pobacaš sve ove stvari iz ormara za koje si emotivno vezana?!

Hm, čemu sitničarenje zbog nekoliko stotina sitnica od kojih nisam mogla da se rastanem! Uostalom to je moj život, ali i moj stan. Ovo drugo sam prećutala, da ga ne povredim.

A onda je došao dan kada se moj mladić pretvorio u mog verenika i kao takav počeo da doseljava u moj život. I moj stan. Prvo što je dovezao iz Kekende bio je plastični džak pun starih novina o hevi metalu, a u kutiji sa sitnicama bio je album sa bivšom devojkom i to sa nudističke plaže.

– Ovaj, bato, zar ne misliš da je ovo previše i da je ovo trebalo da ostane na roditeljskom tavanu? Hajde album, ali gde da stavimo džak sa novinama?!

Tako i bi.

Comments

comments