Koliko sam do sada primetio, žene manje vole kupanje u Gradcu od muškaraca, valjda se plaše uticaja hladne vode na reproduktivni sistem. Muškarci, opijeni ljubavlju, nesnosnom vrućinom i bajatim pivom iz okolnih terasa, najčešće ne mare za srčani udar podmuklo pritajen u brzacima. Deca, neobaveštena o pomenutim opasnostima lagodno uživaju na reci. Da ne dužim, zbog svega pobrojanog, na Gradac najčešće idemo samo kćerka Iskra i ja.

Tog dana gomila profesionalnih uživalaca na suncu tiskala se po kamenju, pikavcima i kerećoj dlaci. Samo što smo nekako postavili bivak, na drugom kraju plaže primetih gomilu preplanulih cica kako me merkaju. Napravim se blesav, pomognem Iskri da se oslobodi odeće i sednem da duvam šlauf. Pogledam ponovo, i dalje me merkaju, čak se i došaptavaju. Fuck, ovo sa detetom je super fora, bolje nego da sam doveo retrivera. Štaviše, jedna od njih prilazi i značajno me pogleda.

– Sećaš li se ti mene?

Histerično prebiram po moždanim vijugama, seti se, seti se, uzalud! Umesto da iskreno odgovorim, ne, ali bi mi bilo više nego drago da te se sećam, pokušavam forom koja je, iako glupa, u nekoliko navrata spasla stvar:

– Izvini, ne sećam se, bio sam pijan.

– Nisi bio pijan, bio si izgubljen, žena ti se porađala, a ja sam bila jedna od babica! Pričala sam drugaricama da si ti jedini muškarac koji je do sada prisustvovao ženinom porođaju u valjevskoj bolnici. Jel se sećaš sad?

I tada se setih. Šetnje na Gradcu uoči porođaja, Caletove priče o tome da prvi porođaj traje dugo i da nema potrebe za panikom. Setih se pucanja vodenjaka i mog pitanja da li je moguće da mi se Ljubav samo upiškila. Pa merenja razmaka između trudova štopericom i jurnjave u bolnicu kada je prosečno prolazno vreme neumitno pokazalo da je to, to. Pred očima mi sevnu i slika bunovnog doktora koji, dok mu sestra nije objasnila, nije znao ko sam i šta tražim u njegovoj porođajnoj sali. Setih se muka kroz koje je Cale prošla, svoje muke zbog sopstvene bespomoćnosti u tom trenu. Konačno, setih se i obećanja koje sam sebi dao, mesecima kasnije, kada me je ponovo primila u svoju postelju, da će naše sledeće dete izaći uz pomoć čarobne injekcije, pa makar ga nazvali Epigurko!

Druga trudnoća proticala je kao i prva, školski i relativno lako, bar za mene, ali ja sam imao samo 5 kila više od uobičajenog. Caletovi povremeni nekontrolisni izlivi emocija nisu iskakali iz ritma koji smo imali i pre trudnoće. Moje ugarsko nasleđe podarilo mi je hladnu glavu i manjak emocija, pa je ravnoteža bila uspostavljena. Sve je bilo dogovoreno za bezbolan porođaj, uticajni ljudi animirani, odgovorne žene pridobijene, osoblje bolnice držano u stanju stalne pripravnosti, čekao se samo vodenjak. Tih dana posao terenskog komercijaliste obavljao sam uglavnom na terenu grada Valjeva, tačnije, nisam se odmicao ni dve ulice dalje od kuće ili bolnice. Kupci u tom uskom pojasu, posle mog trećeg dolaska u istom danu počinjali su čudno da me gledaju, ali se niko nije usudio ništa da pita. U kolima je sve bilo spremno, zdravstvena knjižica, sveži uredni rezultati analize krvi i mokraće i – fotoaparat, ovog puta digitalni. Žurka je, što se mene tiče, mogla da počne.

– Počinje! – Cale je delovala supermirno kada mi je javila.

– Odlično, stižem brzo, ti javi lekarima.

U bolnici je sve išlo kao po loju, osim što se Cale bacila u frku jer joj se anesteziloškinja nije javila na telefon. Nije strašno, rekoh, javila si svima, pronaći će je i privesti. Sad samo diši, čuo sam sebe kako ponavljam glupavu frazu. Ovog puta doktora nije iznenadilo moje prisustvo, prvo, bila je doktorka, drugo, nisu je probudili jer je bio dan, a treće, sve se odvijalo tako brzo da nije imala vremena da se iznenađuje.

– Pravo u salu, naredi sestrama!

– Čekajte, mi se porađamo epiduralno, zavapismo Ljubav i ja!

– Kakav epidural, nemamo vremena ni da vas obrijemo!?

Kroz izmaglicu strave čuli smo je kako sestri daje uputstva, zvučala je kao SS oficir, schnell, schnell! Zapamtio sam Caletov preki pogled i nokte zabijene u moje dlanove, ako je psovala, to sam podsvesno izbrisao iz sećanja (možda i muški mozak luči kakav oksitocin u ovakvim situacijama). Znao sam da se beba neće vati Epigurko. Nešto kasnije dobila je ime Petra, da je podsetimo da je bolela kao kamen u mokraćnom kanalu.

Dok je Cale dolazila sebi u bolnici, a i kasnije kada bi se povela priča o porođajima, niko nije pitao kako je njoj bilo. Gotovo sve je zanimalo da li je meni bilo teško i kako sam sve podneo.

– I? I? Je li ti bilo frka?

Pa, da vam pravo kažem, bilo me je frka. Frka od toga da se nekim čudom, woodoo zajebancijom ili mešanjem paralelnih svetova izazvanih Cacinim stenjanjem, ne nađem ja raskrečenih nogu, raskrvavljen na stolu, okružen smešnim doktorom, sexy medicinskim sestrama i kretenom sa fotoaparatom.

Aleksandar Sabo

Ovaj tekst je nastao po zelji mojih dragih citalaca koji su posle Epigurala pozeleli da procitaju i musku, tj Covekovu verziju mog porodjaja

Comments

comments